Ili

kako sam naučio da prestanem da brinem i da zavolim Lion

Preselio sam se iz Beograda, u Beograd.

Makar je tako delovalo. Da, Lion je teorijski bogatiji, vazduh je neznatno bolji… ali to je otprilike to. Štaviše, podjednako je prljav, ako ne prljaviji nego ‘’Beli’’ Grad. Moje ranije posete Francuskoj su bile razočaravajuće, i ovo je izgleda nastavilo trend. Jesam li se ja to zajebao?

Razumite me – otprilike trećinu svog života sam proveo u Holandiji, i to u Hagu (sada je trenutak da napravite foru “za šta si ležao he he”… sačekaću vas.). Veliki deo svoje mladosti i ranih dvadesetih sam proveo u borbi da odlučim između onoga čega se odričem odlaskom iz Beograda i onog što dobijam preselivši se u “Evropu”. Kako sam stario, taj izbor mi je postajao sve lakši – benefiti Beograda su polako ili nestajali ili postajali manje važni, dok se obrnuto dešavalo sa Holandijom – zemlja gde mogu da dišem svež vazduh i gde sve funkcioniše… zašto NE BIH živeo tamo? (postoje razlozi, ali ovaj tekst nije mesto za njih).

I tako, sa zrelih 38 godina, nađoh se u prljavom gradu sličnom Beogadu – na dve reke, veliki park u centru, prevoz koji nije baš najfunkcionalniji, ekonomsko stanje ne baš čarobno… samo što ne poznajem nikog, ne govorim jezik (zasad) i mogu da radim od kuće samo 2 od 5 dana. Da, rasno je šareniji (i da, ja sam jedan od onih što veruje da je to dobra stvar) – ali osim toga, previše sličan Beogradu na sve loše načine – a nedovoljno na dobre. Kako stoje stvari, izgleda sam se BAŠ zajebao.

Čini mi se da mi baš ne verujete da je ovde baš tako slično Beogradu. Razumem. Dozvolite da vam prenesem svoje razočaranje u nekoliko kratkih stavki:

• Grad je prljav, i to ne šarmantno prljav kao, na primer, Barselona. Polupani, krpljeni, flekavi trotoari koji menjaju oblike skoro svaki drugi blok dominiraju gradom. Nema kontejnerea, kao u Srbiji, te smo makar toga pošteđeni (đubre se, slično Američkom sistemu, snosi dole u kante u svakom domaćinstvu). Veoma NISU gadljiv narod, te je tradicija da čaše u kafićima i restoranima postavljaju na sto direktno sa stranom na koju stavljaš usta… sveprisutna. 

• Mislio sam da je arhitektonski košmar Beograda posledica svih okupatorskih i stranih uticaja nad njim (Austrija, Turska, pa i Francuska) i da se u “civilizovanom” društvu neko bavi očuvanjem i urbanizmom;  kao u primeru Holandije gde se fasade očuvavaju i postoji državno telo koje se bavi time da eksterijer svakog objekta mora da bude konzistentan sa komšilukom (i urbanističkim planom). Barselona, koja pak deluje mnogo haotičnije, je ipak prilično urbanistički promišljen grad. Lion me dočekao sa sličnom papazjanijom arhitektonskih stilova i oronulosti kao Beograd; štrokave “parižanke”, pa odjednom brutalisticko socijalistička zgrada, te gotska katedrala, pa onda opet malo staroevropska gradnja, pa stakleni gorostasi…. I tako ukrug.

• Sve je preskupo u Lionu. Skuplje nego Holandija. Skuplje nego Katalonija – što je zastrašujuće kada imate na umu da je Lion 30 do 40 posto jeftiniji od Pariza. Francuzi se snalaze kako umeju – naručuju sa Amazona, furaju stare telefone, itd… ali nisam mogao da se otmem utisku koga sam poslednji put čuo kako vokalizujustranci turisti u Beogradu:  “Kako vi, zapravo, ŽIVITE sa ovim cenama?! Je l’ su svi do guše u kreditima?

• Dominantna tema mojih žalbi je, primetićete, haos. Gradski prevoz je neretko pun gužvi, često kasni, metro nema klimu. Supermarketi, čak i oni istog lanca, imaju drastične razlike u cenama i ponudi. Čak marketi iste “kuće” (tipa Maxi) za iste proizvode imaju i različite cene. Ponekad su te razlike za 50, 60, čak i 100% veće. To vas primorava da svaku nabavku pretvarate u igricu, da trčkate na quest za najeftinije pojedinačne elemente (u ovaj market idem kupim kafu, ovaj market ima jeftinije higijenske proizvode, ovde znam da su, pak, jeftina pića, na pijaci možda da uzmem povrće a onda u tržni centar za…)

• Jasno je da smo birokratiju nasledili od francuza – oslanjanje na papir i zastarele forme administracije je još gore nego u Srbiji, državni posao je ovde “sekira u tegli meda” – postoje službe i odeljenja koja vec decenijama nemaju svrhu, čiji zaposleni mogu da odu na sabbatical godinama i da se vrate na pozicije gde rade 2h dnevno ušuškano međ pauze za kafu i cigarete.

• Iako su uveliko zabranjene unutar objekata, cigarette i dalje dominiaju. Kao u Srbiji, dosta mladih ljudi puši u baštama kafića i na ulici. Ne znam šta sam očekivao – ipak su ovo francuzi.

• Sav taj “francuski šarm” je čini se, egzotičan samo ljudima koji dolaze iz okruženja gde su stvari drastično drugačije. Da, i mi sedimo često po kafićima. Da, i mi imamo pekaru na svakom ćošku. Ne vidim šta je ovde tako specijalno.

• Kad smo kod toga – jede se između 12:30 i 14:30 (ručak) i od 19-22 (večera). Restorani i dosta lokala koji prodaju hranu I NE RADE ostatak vremena. Što znači da, ako želiš da jedeš npr. u 16:00, ili jedeš brzu hranu ili naručuješ Uber Eats (koji će te odrati). Pod uslovom, naravno, da ne želiš da kuvaš kao čovek (ako imaš vremena)… a za to moraš u pomenuti Supermarket Quest.

• Hrana je odlična ako ideš u skupe restorane i-ili voliš francusku kuhinju. Smučila ti se francuska klopa ili pak ne želiš da pucaš ogromne pare? Opcije su ti, naročito u odnosu na Holandiju – a u skorije vreme i Srbiju – prilično ograničene.

Na prvu loptu mi je stvarno delovalo kao da je selidba ovde velika greška – lagao bih kada bih rekao da su prva 3 meseca bili laki. Međutim, većina vas je do sada pretpostavila da postoji i druga strana novčića – dobre strane života ovde. I postoje… problem je samo što je bilo potrebno začuđujuće dugo vremena da bih ih otkrio… Lion JESTE kao Beograd… donekle. No, kada se sličnosti istroše, razlike počnu polako ali sigurno da se ističu.

Kao narodi, delimo dosta, što me je iznenadilo – sličnosti u jeziku (!) stilu života, socijalističkom nasleđu unutar late stage kapitalističkog društva… Ali imperijalistička prošlost i kapital i da, kultura – na kraju ipak dođu na videlo. IPAK je ovo Evropa, sa sve dobrim i lošim stranama toga.

Žalio sam se na prevoz ali, na kraju dana, prevoz zapravo radi – postoje displeji sa vremenima dolaska i polaska, Rhone-express tramvaj koji vozi direktno do aerodroma i, pre svega METRO (možda nema klimu, ali uvek stiže na vreme!). 

Žalio sam se na arhitekturu i štroku, ali na kraju dana kulturna dobra u formi zgrada su pod perpetualnom zaštitom, Park je prelep kao i jezero u centru istog, dve reke koje seku grad su čiste i bistre, njihova obala nije korišćena (samo) za splavove, a svakako ne za pranje para à la Beograd na Vodi. Unutar naizgled potpunog urbanističkog haosa se kriju davno etablirane prakse i odluke koje mnogo znače – na primer, javni WC-i koji imaju automatizovan sistem samočišćenja su raštrkani po celom gradu, ili sistem gondola koje prevoze ljude na vrh brda koje gleda na ceo Lion i na kojem je predivna bazilika koju sam ja krstio “Katolički Diznilend”.

Žalio sam se na hranu, ali ipak postoji odeđena šarolikost u ponudi i dostupnosti, imaju svoju odista preukusnu nacionalnu kuhinju (za razliku od Holanđana). Za razliku od katalonaca čija peciva izgledaju savršeno ali su neretko meh at best, francuzi (očekivano) zaista  KIDAJU sa pecivima (hon-hon baguette croissant hon-hon). Takođe, zakonom su obavezni da ti daju bokal vode i ‘leba, čim sedneš u lokal.

Sve moje žalbe (osim rasta cena) su, zapravo, rezultat mog poređenja ‘baba’ holandije sa ‘žabama’ francuske (see what I did there?) – umesto fokusiranja na lepe stvari koje Lion nudi. Lion jeste haotičan grad – neke stvari ne rade baš najbolje ili uopšte, ali neke pak rade odlično ili bolje nego bilo gde drugde.

Često i sami ne ističu izbore i mogućnosti koji su mogući u ovom gradu. Uzmimo glupi, sitni ali pak značajan primer – kupovina karti u prevozu. Moguće je  kupiti papirnu kartu na automatu (koji postoje na svakoj stanici)  – posle validacije, karte važe za sat vremena putovanja metroom ili busom…Možeš i kupiti mesečnu ili godišnju kartu, naravno.  No, sve forme prevoza je takođe moguće plaćati kreditnom ili bankovnom karticom. Sve ove mogućnosti nisu baš najjasnije komunicirane – ali to je deo tog kontrolisanog haosa Liona! Šapić na aparatima.

Možda najprijatnije iznenađenje ovog grada je sam narod. Uz poneki izuzetak, skoro svi – od kolega, poznanika do ovako ljudi na ulici ili radnika u uslužnim delatnostima – svi su jako, jako fini. Naravno, uvek ima idiota – ali u globalu su ljubazni, relativno topli i normalni, i dele naš prezir prema kapitalističkom društvu u kome živimo.

Jezička barijera postoji, ali ne i ona čuvena francuska nadrndanost koju sam susretao ranije – čak iako ne umeju guknu ni tri reči engleskog, velika većina ljudi će pokušati da ti izađe u susret i nekako pomogne. Pitao sam jednog od kolega za ovo, rekavši mu kako sam iznenađen pošto su – da izvine – većina ljudi koje sam upoznao ranije u Parizu bili…. kako sam mu rekao slikovito – “a bit cunty.”

“A, ne, ne…” rekao je uz osmeh “To su samo PARIŽANI.”

* * *

Ne verujem da ću ostati da živim ovde – nisam se zaljubio u Lion. Ne bih ga ženio… ali bih svakako neko vreme cimerovao sa njim. Možda bismo bili friends with benefits, ako bi pristao da ima bolju ličnu higijenu. 

Dakle, možda se nisam zaljubio u Lion, ali sam naučio da ga gotivim… Liči na Beograd na više loših načina, ali i na neke dobre… a donosi i dosta svojeg, unikatnog, za dodati u svoj mozaik životnog iskustva.
Moj stan se nalazi pored reke Rone (Rhone) i nadomak Parc la Tête D’or. Kao sto sto Kalemegan znači ‘megdan-brdo’ , Park Tet Dor znači, bukvalno, Park Zlatna Glava. Pitao sam druga zašto se tako zove.

“Postoji stara priča da je zlatna glava, odlomljena sa drevne statue lava, simbola Liona, zakopana ispod ovog parka… ili pak na dnu jezera koje je u centru parka. Zato se park tako zove.”

Ispostavlja se da je sam Lion, makar meni, poput te glave. Moraš da živiš neko vreme tu (i pojedeš dosta kroasana) da bi osetio da se ispod zemlje krije zlato.

PS: Sledeći put kada budete blejali sa francuzima, pitajte ih da li se kaže pain au chocolat ili chocolatine, i uživajte u raspravi. Nema na čemu.