Veoma volim pivo.

Toliko da sam, na medenom mesecu, za sada jedinom u životu, u Vijetnamu, u kojem nikada ranije nisam bio i u kojem ima baš koješta da se vidi, vodio računa o pivu koje sam pio i napravio rang-listu probanog piva. 

Mislim da bi bilo pošteno reći da kvalitet i količina dostupnog piva meni znače mnogo u životu. 

Zamislimo, sad, da mi pivo postane nedostupno na godinu dana. Afrički skakavci pojedu sav ječam, zbunjeni Holanđani na momačkom putovanju u Češku popuše sav hmelj, manijakalni puritanci ostave bombe u svim većim pogonima i cena skoči 1000%, nešto. 

Da li bih rekao da mi je zbog toga godina propala? 

Pa, ono, imam ženu i dete, imam drugare, imam jedno dva hobija koji me zabavljaju, imam kompjuterske i društvene igre, imam knjige, imam filmove i serije, imam drugi alkohol, ako mi se pije, znam #gdejesti… Godina u kojoj imam sve ovo minus pivo deluje mi ipak prilično ispunjeno. Ne, godina bez piva nije propala – i u tome je, mislim, razlika između pasioniranog ljubitelja i zavsinika.

E, sad.

Daleko bilo da nekome namećem svoj ukus, ali letovanje na moru voleo sam kao dete. Što sam postajao stariji, to mi je manje bilo lepo i zanimljivo, iako mi je potpuno jasno kako bi nekom moglo da bude. Ali ovo nije priča o pitanju ukusa. Zanima me nešto drugo: kako posmatrati strast za godišnjim osoljavanjem guzice po svaku cenu?

Mene, iskreno, ta pojava zbunjuje. Otkad je putovanje onemogućeno ili znatno otežano tokom ovog leta, puni su mediji i društvene mreže kuknjave o tome kako je nešto propalo. Okej, da, jeste, ali ne nešto neznamkako bitno, i ne zauvek. Međutim, sve pršti od tuljenja o „propalom letu” i ljubomore prema onima koji su na neku foru uspeli da se preskupo osole.

Ali i pre ovog novog poremećaja, reakcije na moje „znaš, ja nešto i ne volim more” bile su gotovo isključivo u rasponu od ekstremne začuđenosti do otvorene uvređenosti. Kako se samo usuđujem?

Mala je verovatnoća da neko zaista voli more više nego što ja volim pivo, ali prvi bih rekao da godina (dve? tri? ceo život?) bez piva nije kraj sveta, i da je apsolutni, prvoklasni, neprskani moron svako ko se zaduži kod banke da bi kupio pivo.

Zašto se, onda, otakui morovanja ponašaju kao zavisnici? Ako je do kupanja, ima reka, jezera, bazena koji dobro i organizovano rade. Ako je do vazduha, ima više nego dovoljno utočišta od beogradskog (borskog, pančevačkog…) vazduha a da nisu u stranoj zemlji. Ako je do sveže morske ribe, momogu valjda da se strpe malo. Ako je do celog geštalta, pa nije da ne mogu ovde da kupe malo pivo za pet evra…

Kao da je odbijanje jednog običnog luksuza, jedne obične navike, jednog prostog statusnog simbola istovremeno i napad na nečiji identitet. Morski me fanovi podsećaju na onu aromu otakua koju je Mateja svojevremeno tako lepo opisao.

Razni ljudi vole razne stvari, ali, zaista, je li moguće da vam je neviđeni čudak neko ko prosto ne voli isto što i vi? Je li moguće da vam je dve nedelje na nekom moru nešto za šta živite cele godine?

Je l’ se mnogo vidi da je ovaj tekst inspirisan porodično-slavskom raspravom?