8. jul 2001, Ženeva
-U, vidi, Viktorinoksova radnja! Da kupimo noževe?
-Ma jok, šta će mi? Ali kupi ti, naravno.
-Hoćeš da mi prevedeš?
-A daj, pa znaš da kupiš nož!
-Ali ti znaš bolje!
-Dobro, ‘ajde. Nastavi
Pre neki dan sam napisao sledeći status na društvenim mrežama:
‘U jedinstvenoj sam poziciji gde iz licnih razloga ne mogu na ulicu, ali mi je skoro cela ekipa na ulici – te nemam prava da kenjam ili prozivam bilo koga za bilo sta sto rade na protestu — MAKAR SU JEBENO TAMO. Nastavi
Pre neki dan me iz mog predizbornog depresivnog transa probudila nekakva larma sa ulice. Terasa mi gleda na Njegoševu ulicu (vec smo krenuli sa PriStojntyem!), a odatle se čulo nešto što se najblaže može opisati kao malograđanski košmar. I tako izađem ja da vidim šta je – a to je povorka klinaca malomaturana, urlaju, zezaju se i puštaju ‘Pomešaj ove noći crno i zlatno’ (ili kako god se zvala ta ‘pesma’).
Lagao bih kada bi rekao da moja prva reakcija nije bila predvidljiva – ja sam ipak, dećko, odrastao na Starom Gradu! Jebote, kako se ovo dešava, pa ovo je strašno, kako smo dozvolili da klinci slušaju ovaj šund…
A onda sam se zaustavio…
Nastavi
Kuma me je nedavno (u kafani, a gde bi) pitala u čemu je fora sa bregzitom. Naravno, nisam znao odakle da počnem. Srećom, pomogla mi je kada je pitanje dopunila primedbom da joj je žao Tereze Mej i neprijatne situacije u kojoj se ona, sirota, našla.
Ovo nema veze sa bregzitom. Nastavi
Znate ono kada zamerate nešto nekome na čijoj ste strani? Pisali smo i pričali već o protestima, pa i o tome kako izgleda kada biraš da li da staneš uz nekog ko ti je odbojan, ali je žrtva nepravde, ili da ostaneš kod kuće i budeš nem pred nepravdom. Dosta je toga.
Ovo je priča o deci. Nastavi
Naslovna kartica je jednostavna: crna, bez ikakvih logotipa ili zvaničnih obeležja, sa jednostavnim sanserifnim natpisom: 2039.10.13. Rođenje Nataše A. Ving.
U prvom kadru vidimo operacionu salu koja bi, na prvi pogled, mogla da bude bilo gde: jaka, bela svetla, sivi zidovi, zelena i senfžuta hirurška oprema, instrumenti zlolutnog izgleda i nedokučive namene. U središtu prostorije, na operacionom stolu, leži porodilja kapetan Mišel Ving. Oko nje se užurbano komeša tim lekara u odeći različitih boja, vičući istovremeno na trima jezicima. Nastavi
– Mlad sam samo ako umrem.
– Kako to?
– Pa, lepo. Imam trideset tri godine. Ako umrem, reći će: „Mlad je umro.“
– Dobro, to će sigurno negde do šezdesete da govore.
