Mnogo puta sam dospeo u situaciju da insistiram na tome da li Srbija ima predsednicu vlade. Moj odgovor je bio ne, i zbog toga sam bio nazvan mizoginim, a i nekim manje grčim pogrdnim rečima. Ako je tako, okej.
Međutim, ko upravlja državom je pitanje prava, a pravo u konkretnom slučaju kaže da Srbija ima predsednika vlade. I to je tako.
Kada govorimo o jeziku, zanimanje i neka po funkciji slična svojstva često vrše funkciju predikativa u rečenici: dopune glagola. Moja žena, na primer, kaže: „Ja sam prevodilac.“ U slučaju republike Srbije, to je slično: predsednik vlade je funkcija, a da li je vršilac funkcije žena ili ne, nije bitno.
Ključ je u sledećem: šta je „pravilno“ u jeziku je stvar dogovora. Ono što je u pravu ispravno najčešće nije samo stvar dogovora, i, ako malo razmislimo, videćemo da apsolutno niko iole normalan ne bi poželeo da neki ljudi na koje on nema nikakvog uticaja mogu samo svojim dogovorom da ga suprotstave državi.
Zato, duboko sam uveren, pravo nije dobar način da se uredi jezik, i malo se plašim mozga koji misli da je to normalno, jer linija dozvoljenog govora vodi u spektar dozvoljenih misli i izraza.
Ali, šta je rešenje?
Pa, to zavisi od pitanja šta je problem.
Lično mislim da postoji izražena nejednakost između muškaraca i žena koja je duboko nepravedna i nepoštena.
Jednako mislim da uzrok te nejednakosti nije u tome što ne postoje (nisu uobičajeni) nazivi za neka zanimanja u ženskom rodu.
Apsolutno sam siguran da lek za tu nejednakost nije u uvođenju zanimanja u ženskom rodu u jezik. Teorijske šanse nema da je to bitan deo rešenja.
Međutim, nekim ljudima je jako bitno da prilagode naziv svog zanimanja svom rodu. Okej. Neka im.
Meni je, lično, svejedno, ali više sam na strani onih koji su za rodno osetljiv jezik kada vidim ko se tome protivi.
Onu intervenciju prava u jezik (i obrnuto) koju bih podržao niko nije ni predložio: zamislite da u Ustavu Republike Srbije samo stoji:
Član 111.
Predsednica ili predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.
Šta bi tome falilo?
Da se ja nešto pitam, ja bih od toga počeo, umesto da bez konkretnih rešenja u nekom opštem smislu namećem svoj ukus učesnicima u javnom diskursu kao pravilo iza kojeg stoji država.
