Država stoji iza zakona, to je njen posao. Ona propisuje šta je dozvoljeno ponašanje, objavljuje to, i kažnjava one koji od toga odstupe – makar i ne bili upoznati sa konkretnim stanjem zakona, ljudi ga moraju poštovati. Inače, dolazimo do kontradikcije: država stoji iza zakona, ali jednako tretira i one koji ga poštuju, i one koji se o njega ogreše.
Ako postoji zakon koji propisuje upotrebu rodno osetljivog jezika, mora postojati i zvaničan rečnik rodno osetljivog jezika: u suprotnom, čak i neko ko zaista želi da koristi rodno osetljivi jezik u skladu sa zakonom, ne zna kako to da uradi.
Ako kažem „ova gospođa je inženjer“, da li sam je uvredio? To je do nje; ona zna šta je vređa. Da li sam se ogrešio o zakon? To ne sme da bude do nje.
I ovo je možda najbitniji problem: pravo u idealnom slučaju mora da bude nedvosmisleno; jezik vrlo često ne može.
S druge strane, pravo u liberalnoj državi, kakvu navodno imamo, treba da štiti slobodu izražavanja, makar u načelu. Jedno je zabraniti govor mržnje (korišćenje jezika u javnom prostoru radi namernog i smišljenog ponižavanja drugog čoveka zbog ličnih svojstava), a nešto sasvim drugo garantovati svima slobodu od toga da njihova osećanja budu povređena.
Zato više nemamo zakone o bogohuljenju koji zabranjuju ateizam i zastupanje prava žena i drugih manjina: zakon se ne bavi osiguranjem dobrog raspoloženja konzervativaca i dogmatista (njihove slobode od toga da budu izloženi drugačijem mišljenju i stavu), već osiguranjem slobode izraza, makar sa izvesnim ograničenjima (ne očekujem da ću ikad čuti dobru odbranu tvrdnje „treba pobiti sve Cigane“ sa linije slobode govora).
Glavna primedba koja se u povodu rodno osetljivog jezika čuje sa obeju strana je „rogobatno je“: ružno je. Kome je ružno? I šta?
Možda je meni ružno „psihološkinja“, što je, iz nekog razloga, veoma čest primer. Iskreno? Jeste malo ružan. Ja bih pre rekao „psihologinja“.
Ali jednako bi neko mogao da kaže da je njemu „ružno“ ako neko kaže „psiholog je rekla“.
To je rasprava koja se možda može voditi na nivou estetike. Možda i na nivou jezičke normativistike.
„Meni je to ružno/lepo“ ne sme biti argument u pravu. Pravo ne trpi pitanje ukusa.
Ničije „meni se ovako sviđa” ne bi smelo da dobije snagu državne prinude.
