Pre svega to što su pravo i pravopis dva različita sistema pravila.

Kao mali uvod, srpski jezik je specifičan po tome što ima jezičku normu: ima neko ko kaže šta je u jeziku pravilno, a šta nepravilno. To ne važi za sve jezike: engleski, ubedljivo najuspešniji jezik kada je u pitanju broj nematernjih govornika, nema jedan centralni autoritet. Centralni autoritet za srpski jezik je Institut za srpski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ali, šta je centralni autoritet za jezik u svojoj suštini?

„Pravilan“ jezik je, jednostavno rečeno, konvencija: šta su se neki ljudi koji su apsolutno i nesporno stručnjaci za jezik dogovorili da je pravilno. Oni u tom dogovoru mogu da imaju različite motivacije: od estetike, preko uvažavanja onoga što je uobičajeno, pa i potrebe za uređenjem inherentno neurednog sistema, do iskrenog poštovanja za tradiciju, i, zašto da ne, mizoginije.

Pravilan jezik je, dakle, dogovor nekih ljudi koji može da se promeni svaki čas. Nije nebitan, ali niko neće ići u zatvor ako ga ne posluša.

Pravo i jezik se generalno dosta dodiruju, jer je jako bitno znati tačno šta je dozvoljeno a šta ne (pravne norme se izražavaju i saopštavaju jezikom), ali uređivanje jezika pravom dovodi do nekih neočekivanih posledica.

Primera radi, kada su kao zvaničan jezik i pismo u Republici Srbiji uvedeni srpski jezik i ćiriličko pismo (2010. godine), to se odnosilo samo na državne organe i ustanove. To je značilo, na primer, da je moja bivša firma, PTC, morao da koristi ćirilicu u svim dokumentima koje izdaje, makar bili i neke potvrde o statusu kolega izbeglica iz Hrvatske, koje su bile neupotrebljive bez prevoda na hrvatski od strane ovlašćenog sudskog tumača za hrvatski jezik, ali ne i da, recimo, izdavači moraju novine i knjige da izdaju na ćirilici, trgovci firme da štampaju na ćirilici, ili uopšte svi da zaborave da pišu latinicom na srpskom jeziku.

Tada je preferencijalni tretman za ćirilicu (protiv koje, opet, lično nemam ništa) zastupala neka slična koalicija desničara, mračnjaka, konzervativaca i sličnih krajnje otrovnih nemača pojma, mada ljudi zapravo stručni za jezik nisu: znali su da će tako, a ovo je bitna tema za celu ovu priču, osiromašiti korpus srpskog jezika.

Drugi problem je što pravila tvorbe reči ne daju jasna rešenja za neka teška mesta, što je očigledno kada pokušamo da angažujemo makar jednu sinapsicu. U (ne sumnjam) najboljoj nameri, neki ljudi (među kojima ima stručnjakinja za jezik), pokušali su da ponude rešenja za nazive brojnih zanimanja i funkcija u ženskom gramatičkom rodu, što je dovelo do ovog priručnika.

Izbegnuta su, međutim, neka veoma važna mesta koja bi mogla da budu kontroverzna.

Kako se zove žena koja je krivac? Žena koja je vođa? Žena koja je pisac?

Krivka? Voćka? Piškinja?

Sad, okej, možemo da se smejemo ovome, ali samo do određene granice.