Moglo bi se reći da sam nekih dubokih istina o sebi postao svestan davno. Jedno od najranijih sećanja koje mogu da rekonstruišem je sećanje na majku koja je šila pored televizora dok sam se ja igrao. Ubola se iglom, ali nekako to nije primetila pre nego što je ostavila nekoliko tamnocrvenih mrlja na haljini. Tražila mi je da joj donesem alkohol, ali ja nisam mogao da odvojim pogled od savršene kapljice krvi na jagodici njenog prsta i izraza napregnutog bola u njenim očima.

To me podseti: jeste li, na primer, videli kako izgleda bubamara bez krila? Čudno i smešno i možda čak i nekako tužno. Strgnete joj krila, i postaje samo nebitna i bezlična bubica poput svih ostalih. Sa jednom bitnom razlikom: trzaju se i bacakaju dok pokušavaju da shvate šta im se dogodilo.

Voleo sam kao dete da odlazim u baštu i da tražim bubamare, a kasnije i druge insekte. Odatle sam, naravno, samo napredovao.

Miševe je bilo teško uhvatiti, a zadržavanje po ambarima pomalo i sumnjivo. S druge strane, nikome nikada nije bilo sumnjivo što bih poneo kožuru od slanine ili riblju glavu da počastim komšijsku mačku. Malo ko se zapita o tim mačkama što žive po dvorištima kada nestanu.

Malo sam se zabrinuo kada sam shvatio da zagledam sitniju komšijsku decu. Međutim, tokom eksperimenata na životinjama, primetio sam da me nimalo ne zanima ubijanje.

Ne iz nekakvih humanističkih razloga, razumete. Samo, smrt tako vulgarno ogoljava činjenicu da su sva živa bića samo hemijski procesi zatvoreni u kese od mesa. Agonija je drama. Smrt je samo zavesa na kraju predstave.

Bol je moja strast.

Jedno vreme sam se zadovoljavao odlaskom na fudbalske utakmice. Nije me zanimao fudbal, naravno: koga još to zanima? Ali nije mi padao na pamet nijedan manje rizičan način da gledam ljude u lice dok im nanosim bol.

Zašto stojite? Sedite.

Elem, tada sam odlučio da postanem zubar. A čime se vi bavite?