Da, ponovo smo se nešto kopistili. Jer naravno da jesmo. Šta drugo možemo?

Teško je počinjati ovakve tekstove, jer, kao što je koliko u prethodnom tekstu rekao Mateja, o protestima smo već pisali, i proteste smo već posećivali. I još ćemo. Ko ne zna zašto, ne vredi mu ni objašnjavati. Ja bih se sada koncentrisao na ono što su propustili oni koji nisu bili.
Prvo, program je bio raznovrsniji od onoga što obično slušamo: pored Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, koju pratimo i štujemo od najranijih radova, publici su se predstavili pripadnici udruženja sličnog pravca razmišljanja iz Niša (Udruženje predsednika skupština stanara) i Kraljeva (Lokalni front), a bila je i ona vatrena feministkinja, koja je, koliko god da je bila u pravu, a pretežno jeste, uspela da antagonizuje ama baš svakog člana i članicu publike.*
Bez obzira na tu zaista minornu zamerku, primećujem da je ista poruka poslata na makro i na mikro nivou: kao što širom države postoje ljudi sa dovoljno mozgovnog i organizacionog kapaciteta da pruže otpor bahatosti i samovolji, tako postoje i u našem ličnom okruženju – videh nemalu gomilu ljudi koje znam iz drugih, potpuno nepolitičkih priča (da ne kažem: filmova). I drago mi je što mi je povoljan utisak o njima potvrđen: društvo je em veliko, em dobro, i sastoji se od ljudi koji mogu bez maske da izađu u grad. Videh, naravno, i dosta selebritija, kako onih iz „visoke“ politike, tako i onih „pravih“. Protestanata je bilo više nego ikada do sada, i slutim da će ih biti više.
Svojevremeni đak generacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, inače moje alma matere, imao je u povodu iste stvari da izjavi da bi on uradio isto to, samo po danu, i da bi lično bio prisutan, samo da je, eto, bio zvat. Iako se lično nisam pokazao ni blizu tako sjajno u akademskim pregnućima, ne mogu da kažem da se sećam kako sam čitao da doba dana ili prisustvo šefa vlade ima nekakav uticaj na zakonitost bilo jebeno čega, ali- ne, grešim!
Đak je generacije ovime nesvesno poslao poruku svima onima koje inače optužuje da žele povratak u prošlost (valjda onu kada je On bio tek ministar, pa nismo mogli da osetimo svu silinu naše aktuelne naprednosti): povratak od nekih desetak-dvadesetak godina nije dovoljan. Treba se vratiti nešto dalje, u rani srednji vek, kada se red znao: što je vladaru volja, to je zakon. Ono, jes‘ da ja kozplejujem kao sopstveni deda, ali toliko mi se daleko unazad i ne ide. I nisam jedini.
Za kraj, iako nisam neki prognostičar, evo nekih predviđanja:
1) ovi protesti, započeti idiotskom uzurpacijom javnog i privatnog prostora, preći će, poput onih iz devedesetih, u folklor – sapatnici, počnite da beležite during the war priče;
2) već za ovaj trideseti oktobar, fantomke će biti veliki hit na maskenbalima; i
3) u nekim mirnijim vremenima (mada, šta znam, možda i koliko večeras), ljubavnici će drhtavim glasom šaptati u uvo svojih izabranica i/ili izabranika: „Rasturiću te kao Hercegovačku“.
*Ja, razume se, nisam od onih koji su ikada skandirali „Vučiću, pederu”, niti će mi se to omaći.