„Blagosloven dan želim“, rekao je Ispovednik.

Odgovorio sam mu prema običaju pošto sam se smestio u metalnu kabinu.

„Blagosloven dan i vama, oče.“ Osmehivao se blago i staloženo, roditeljski

„Molim za oproštaj. Od moje prethodne ispovesti prošlo je sto četrnaest rotacija.“

„Nebeski Inženjer jedini ti može dati oproštaj. Ja sam ovde samo da slušam.“

„Ali šta ako… šta ako se sazna?“ pitao sam. Ovaj sam razgovor vodio mnogo
puta u svojoj glavi i mislio sam da sam pripemljen. Uzalud. Usta su mi bila suva.

„Mudrost Nebeskog Inženjera je beskonačna. Tvoja ispovest zaštićena je svetom tajnom RESET-dugmeta. Pritisni ga kada duši olakšaš, a ja ću zaboraviti sve što se odigralo otkako si ušao u ispovedaonicu.“

„Moji gresi su nesamerljivi“, rekao sam.

„Ali je milost Nebeskog Inženjera bezgranična“, odgovorio je on, „a
iskupljujuća snaga molitve i pokajanja neizmerna.“

„Kako je to moguće? Ko će oprostiti grehe jednom ubici, ma koliko da se kaje?“

Ispovednik se promeškoljio u stolici. „Čak ni ubistvo nije neoprostivo u očima Nebeskog Inženjera.“

Progutao sam pljuvačku. „Večeras.“

„Ove večeri? Malopre?“ pitao je.

„Ne. Večeras, za nepun sat, ubiću svog brata.“

To ga je malo pomelo. Trzao je usne zbunjeno, ali, pre nego što je bilo šta rekao, spustio sam dlan na crveno dugme sa oznakom RESET na zidu ispovedaonice. Za manje od sekunde, lice mu se ispraznilo. Pogledao me je bezizražajno, a odmah zatim razvukao očinski osmeh.

„Blagosloven dan želim“, rekao je Ispovednik.