Pre neki dan sam napisao sledeći status na društvenim mrežama:

‘U jedinstvenoj sam poziciji gde iz licnih razloga ne mogu na ulicu, ali mi je skoro cela ekipa na ulici – te nemam prava da kenjam ili prozivam bilo koga za bilo sta sto rade na protestu — MAKAR SU JEBENO TAMO.

Mislim da ceo konflikt pacifisam/sedenje VS ajmo bre kakav pacifizam bre ajmo – se svodi na to da 90% ljudi koji se svadjaju oko toga nisu ni izasli na ulicu, a ovih ostalih 10% – sa obe strane – nemaju POJMA sta raditi dalje.

Sto bi rekao Yeqy – vlast ima timove ljudi koji se bave time kako se postupa u ovakvim situacijama, a mi nemamo nizasta da se uhvatimo, nikakvu organizaciju niti jednu monolitnu motivaciju.

Necu reci ‘ovo je pocetak kraja’ ili ‘sad je gotov!’ ili tako neko glupos’, ali svaka vidna eskalacija bunta je bolja stvar nego ona bezvoljna letargija od ranije.’’

Da, znam, jako sam važan.

No, u duhu arogantne propovedi, želeo bih da podelim sa vama razmišljanja o tome kako smo tako uspešno pacifikovani i ukroćeni, i kako smo došli do toga da su još jedni protesti (izgleda) pukli – i to sve sa mutacijom u nasilje (za koju sam mislio da će voditi ka uspehu). Koji je, bre, naš problem?

Naš problem je što smo anatemizovali bilo kakvu vrstu vođstva i organizacije. Onog trenutka kada se neko pojavi i nametne kao vođa protesta, počne da kordiniše masu – odmah biva označen kao jedan od odurne opozicije, nekakav zapadni plaćenik, ili kao balava dečurlija sa političkim ambicijama. Zato smo i tako podliožni kontroli od strane veštog režima – ako se neko slučajno izdigne iz mase kao vođa, ili čak samo kao simbol otpora – vlast PR mašina kreće instantno da ga šikanira i diskredituje. Sa obzirom na to da vlast drži skoro sve medije, nedugo potom taj, do juče nov i svež pokret otpora, je oduđen na dezintegraciju (da ne kažem balkanizaciju). 

Ovo je tužno iz mnogo razloga, ponajviše zato što je šablon ponašanja transparentan i očigledan – jasno je da vlast veoma reaktivno blati i uništava bilo kakav pupoljak otpora. Umesto da nam to pošalje signal da je DOBRO imati nekakvog vođu i, makar nominalno, neku organizaciju – čim se vlast toga ‘plaši’  –  mi umesto toga završimo sa  Đilasifikacijom tih ljudi; odmah su označeni kao ‘agent’ neke strane sile (ili fantomske opozicije,ili zapada ili štagod), propraćeno instantnim diskreditovanjem i omrenošću od naroda,  uz ‘oni su isti svi’ ili ‘ovaj je placenik, mozda čak i Vučićev’. Dovoljno je primetiti  kako je brzo diskurs o ‘Ćale ovo je za tebe’ liku prešao iz empatije i pravicnog gneva… u teorije zavere i paranoju i na kraju – banalizaciju i etiketiranje toga kao ‘krindž’ ili ‘ma ne znam ja baš da to nije malo scenirano.’ Recite mi da niste osetili dozu zebnje i neprijatnosti kada su počele da se pojavljuju majice sa pesnicom na kojima piše ‘Ćale ovo je za tebe’ – a ako jeste, kao i ja – zapitajte se… zašto?

Ova čudna paraliza izbora je ono što napaja konflikt o pristupu prema protestima – pacifizam, nasilje, pa dobro nasilje ali u kom cilju, pa čekaj ne možemo večno pacifizam pa… Sve se svodi na to da ljudi ne znaju šta zapravo da rade, žele vođu – ali cim se neko kao vođa nametne, odmah biva bačen nazad u kaljugu i proglašen izdajnikom, demagogom ili faux-opozicionarem.

U konstantnoj smo potrazi za mesijanskom figurom koja će se pojaviti niotkud, neće imati nikakva ranija ili trenutna opredeljenja i verovanja, neće biti ni levo ni desno ni gore ni dole, nikada nije bila ‘ničija’ – i taj Srbo-Isus će znati tačno da šta mora da se učini, tačno kad, tačno gde, i moći će da uspešno rukovodi svim ljudima koji su umešani u proteste kao neki neiskvareni, apsolutistički monarh..

U nedostatku tog političkog jednoroga, ostaje nam samo da bauljamo okolo, nekordinisani i neorganizovani – i skačemo na svakog i sve što se dogodi, obuzeti strašnom potrebom da ga definišemo, označimo, prozremo kroz njega, kategorišemo ga… i da nastavimo da ne radimo nista.

PS: U produzetku klip koji će u velikom broju ljudi izazvati ‘krindž’ i navalu osude (osim ako niste iz te priče) – bez da se iko zapita zašto se tako oseća:

PPS: Ovaj tekst jako lepo sažima problem.

Primedba MP: 

Ovakav protest ne može da “radi” iz dva razloga: 

1) vlast kaže ‘okej, pobedili ste, hajde da čujemo šta hoćete’ – ko će znati da im kaže?

2) demonstranti “uspeju” da pobiju sve policajce, spale Skupštinu do temelja – i šta onda?

A sve to zato što se godinama vuče neka bedasta mantra o “građanskim” ili “nepolitičkim” protestima. Kako može protest u kojem učestvuju građani da ne bude građanski; ko drugi da protestuje? Kako može protest o političkim pravima (na život, na glas, na izražavanje, na životnu sredinu) da bude nepolitički? 

Možda protestu i ne treba političko vođstvo, ali kako može da “uspe” pokret za “nešto, ne znamo šta tačno, ali da Vučić ode i nećemo vakcine i 5G mrežu i ne damo Kosovo i skinite maske i dajte nam lek za koronu”?