Vazduh je bio lepljiv i slan, kao
da udišem ulje. Ustao sam i otvorio prozor. Nije pomoglo: vazduh
koji je mirovao nad suvom zemljom dečijeg igrališta bio je,
neverovatno za ovako kasne sate, još vreliji i teži.
Pogled mi je našao prozor na prvom spratu zgrade naspram mojoj. Nijedno svetlo nije gorelo, ali taj je prozor bio otvoren i u njemu se jasno videla narandžasta tačka svetla: žar cigarete.
Sačekao
sam da mi se vid prilagodi. Oko upaljene cigarete nazreo sam mutan
obris glave, ramena; tela uokvirenog prozorom i jedva vidljivog spram
tame sobe. Ne skrećući pogled, posegao sam za prekidačem.
Grozomorna neo-soc-barokna svetiljka sa tamnocrvenim abažurom
obasjala je tužnim svetlom sve veličanstvo moje figure.
Prilika sa cigaretom naglo se
okrenula, kao da ju je neko iz sobe pozvao. Tanka ruka bacila je
cigaretu i istresla pepeljaru preko simsa.
Igralištem između zgrada protrčala je neka životinjica; možda fazan, a možda i pacov.
Ilustracija: Vitomir Višnjić