Koverat je jarkožut, kontura pojačanih crnim, sa komično velikim crvenim pečatom na sredini preklopa. Adresa primaoca je moja. Adrese pošiljalaca nema, ali pečat je utisnut pečatnim prstenom sa sedmokrakom zvezdom.
U koverti je polaroid. Prikazuje zatalasani pejzaž šarenih papirnih dina. U daljini se vide četvrtasti obrisi kovčega, ormara i kutija raznih vrsta. U prvom planu je par belih zečeva. Levi zamišljeno gricka kartu pokupljenu sa tla, stegnutu u prednjim šapicama. Karta je ispresavijana i izbledela od sunca, ali iscereno lice džokera jasno je vidljivo. Poleđina polaroida je prazna.
Kada sam poslednji put video simbol sedmokrake zvezde, bila je to tetovaža na podlaktici Velikog Albertinija. Sam Veliki Albertini mi je poslednji put pružio ruku na izmaku svoje veličine. Bio je omršaveo i siv u licu, kože zategnute preko kostiju i pomalo mutno sjajne, kao ispolirane. Nekada je bio visok. Mesecima je već bio samo dugačak.
Bio je okružen mašinama koje su brujale, huktale, pištale i bleskale šarenim svetiljčicama. Bio je premrežen crevima i izboden iglama i prelepljen elektrodama koje su hranile mašine impulsima. Prišao sam mu i seo na stoličicu postavljenu pored metalnog kreveta. Aveti u belim mantilima kretale su se bešumno po sobi i tumačile nedokučive nizove brojeva i urgentne zvuke mašina, pritiskali dugmad, okretali točkiće.
Kapci Velikog Albertinija su zadrhtali i pod njima sam nazreo dva mlečnobela, godinama slepa oka. Pružio mi je ruku i ja sam je stegao. Šaka je bila hladna i mlitava, a tetovaža zvezde na podlaktici bila je iste boje kao i staračke pege kojima je bila osuta. Suve usne su se pomerale, šušteći kao stari papri. Primakao sam uho njegovom licu. „Ne brini“, čuo sam, a onda su sve mašine zapištale i zabrujale, da bi se odmah zatim ugasile.
Jedna maskirana avet prišla je i pokrila Velikog Albertinija belim čaršavom. Neka druga mi je spustila ruku na rame. Ja sam spustio glavu na hladnu šaku u svojoj i zažmurio.
Trgao sam se nešto kasnije, kada sam čuo točkove pokretnog kreveta. Odvozili su ga. Pogledom sam ispratio metalni krevet iz sobe, kroz sterilnobela vrata koja su se zatvorila za njim, a onda sam se sledio. U ruci mi je ostala šaka.
Ispustio sam je na pod i istrčao iz sobe, taman da vidim kako krevet, okružen belim avetima, zavija iza ugla i u lift. Potrčao sam ka liftu kao bez duše, vičući koješta, dok su se za mnom osvrtali ljudi bez lica. Stigao sam u poslednji čas, dok su se vrata zatvarala.
Strgao sam pokrov sa kreveta.
Ispod njega nije bilo ničega.
Vrata su mi se zatvorila pred nosom i odnela sa sobom i čaršav.
Kao mahnit, potrčao sam nazad do bolničke sobe. Tehničari su već isključivali i raznosili mašine, a pod je bio potpuno čist.
Neko mi je ponovo spustio ruku na rame, ovaj put nešto manje nežno. Klimnuo sam glavom i zaputio se ka izlazu.