Kuma me je nedavno (u kafani, a gde bi) pitala u čemu je fora sa bregzitom. Naravno, nisam znao odakle da počnem. Srećom, pomogla mi je kada je pitanje dopunila primedbom da joj je žao Tereze Mej i neprijatne situacije u kojoj se ona, sirota, našla.
Ovo nema veze sa bregzitom.
Pre tri godine, retroaktivni inspirator prve epizode serije Black Mirror i tadašnji predsednik vlade Ujedinjenog Kingstona Dejvid Kameron sazvao je neobavezujući referendum o izlasku iz Evropske unije.
Kampanja povodom ovog referenduma bila je pomalo neobična, budući da se u obema velikim političkim strankama našlo pristalica za obe opcije (slično kao i oko prvog referenduma o izlasku). Kampanja za izlazak iz Unije bila je šarenija, aktivnija i lažljivija, ali prevagu kao da su odneli birači ljuti na Kamerona zbog ovoga ili onoga.
Odmah potom ispostavilo se da su ovi „protestni“ glasovi malo preterali, kao u onoj izreci sa odsecanjem sopstvenog vitalnog organa, pokajali se, i pored „bregzita“ darovali vokabularu i kovanicu regrexit.
Iako je referendum neobavezujuć („konsultativan“), Kameron je u ime vlade obećao da će vlada postupiti prema rezultatima, pa odmah istupio iz vlade. Na čelo vlade je došla, voljom parlamentarne većine, dotadašnja ministarka unutrašnjih dela Tereza Mej.
Tokom kampanje, Mejeva je bila protiv izlaska iz EU, ali je nekako smogla snage da sedne u premijersku fotelju i sprovede u delo sumanute budalaštine koje su obećali drugi. Pregovori, naravno, imaju dve strane, na šta Britanci kao da nisu računali, tako da se ispostavilo, na opšte iznenađenje, da su nerealna i neostvariva obećanja iz kampanje za izlaz iz EU nerealna i neostvariva.
Tereza Mej je premijersku fotelju i vruć krompir prepustila partijskom kolegi i autoru nekih od pomenutih neodrživih obećanja Aleksanderu Borisu De Pfefelu Džonsonu, čoveku sa imenom bondovskog zlikovca, koji će, kakav god ishod pregovora o izlasku iz EU bio, moći da se pohvali time kako je ispunio načelno obećanje izlaska iz EU, i da sve negativne posledice sporazuma o istupanju iz EU svali na leđa svoje prethodnice.
Neko mnogo dramatičan bi rekao da je smenjivanje konzervativnih predsednika vlada u poslednjih pet godina nalik na rvanje oko kormila broda koji tone, ali to bi bilo preterivanje – neće Britanija propasti izlaskom iz EU, kao što nije propala ni dok je bila van.
Niko ovde nije „jadan“, pa ni Tereza Mej. Svi pomenuti u ovom tekstu (osim moje kume) sami su hteli da se bave najtežim i najodgovornijim poslovima pod uslovima koje su znali unapred, i treba da snose posledice. Već smo pričali i pisali ovde o tome kako nema kukanja posle glasanja. Nema kukanja ni za one za koje se glasa – znaju šta rade.
Verovatno ste propustili drugi pasus, pa da ponovim: ovo nema veze sa bregzitom.
