Na samom vrhu viralnosti trejlera za ekspanziju Starkrafta (Legacy of the Void) mislim da je dobro vreme da obradimo sledeću temu: superherojski filmovi su popularni zbog kompjuterskih-konzolskih igara.
Vrtoglava popularnost superherojskih filmova, koja je počela još ranih 2000tih, je više izlizana tema ali retko ko je ubo suštinu – a suština je da je za ovu popularnost bilo neophodno savršeno okruženje, terarijum okolnosti i prava generacija da ponese štafetu blokbaster filmova o nadljudima.
Sve ukazuje na to da je u pitanju samo pravi trenutak: realnu potrebu za filmovima o nadljudima je konačno stigla tehnologija – sada je postalo moguće da se prikaže ono što je ranije bilo ili neostvarivo ili nadrealno skupo. To je sve istina, naravno.
Međutim nije samo to koren ovog fenomena. Da je to slučaj, to bi bila i ostala samo jedna niša u moru filmova. Samo malo ranije, (devedesetih), blagajnama su dominirali trileri. Šta se dogodilo?
Dogodila se jednostavna stvar: gejmerska generacija je postala „biračko telo” kada je reč o filmovima.
Prosečna starost jednog gejmera ili gejmerke je trideset i jedna godina. Igre su postale industrija koja može da parira Holivudu, a ponegde ga i prevazilazi. To znači da veliki deo gledalačke populacije sačinjavaju gejmeri.
Zašto to dovodi do popularnosti superherojskih blokbastera? Zato što je sada, po prvi put u istoriji, većinski deo populacije koja gleda filmove takođe odgajan i zadojen igrama ili, još bitnije, cinematic animacijama iz filmova.
Sećam se trenutka kada mi je ovo postalo jasno. Gledao sam produženi trejler za Avengers: Age of Ultron; u pitanju je isečak scene gde se Hulk bori sa Ajronmenom koji je u hulk-buster oklopu. Skoro cela scena je sačinjena od najkvalitetnijeg mogućeg CGIja, sve sa rušenjem vozila i zgrada, specijalnim udarcima i potezima. Gledajući taj trejler, i ložeći se, odjednom mi je svanulo na šta me ta scena podseća – na cinematic animaciju iz igre.
Kao neko ko je imao pristup kompjuteru od malih nogu (hvala, mama! …hvala, mama?) sa velikim zadovoljstvom i gustim osećajem nostalgije se prisećam svih tih (sada deprimirajuće jadnim) animacija koje su se prikazivale između nivoa igre – nekada su mi oni bili najveća nagrada. Sećam se gledanja, ponovo i ponovo, animacija iz jednog Diabla 2 ili Starcrafta.
Stvari se nisu mnogo promenile vremenom. Ja nikada nisam igrao WOW ali sam zadovoljstvom proždirao njihove expansion cinematic-e. Da li ste gledali trejler za Legacy of the Void? Ako niste, u velikoj ste manjini.
Suština je, dakle, u tome da mi – gejmeri – razumemo taj senzibilitet, tu estetiku, taj jezik koji superherojski filmovi propagiraju. Na neki način, mi gledamo minijaturne superherojske filmove, kroz igre, već godinama. Film World of Warcraft će, nalik Avataru, biti u potpunosti animirano ostvarenje – jedan dugački cinematic iz igre.
Pitanje koje se postavlja posle jednog ovakvog zaljučka je: šta je sledeće? Tu stvari postaju komplikovanije. Dosta ljudi predviđa kraj blokbaster superherojskoj eri ali ja i nisam tako siguran. Štaviše, mislim da će sa proces izmeštanja ozbiljnije popularne kinematografije u reon serija (koji je započeo još Sopranovima) dovesti do dva nadasve odvojena entiteta koja zajedno postoje: Blokbaster super herojski filmovi i pre-ambiciozne, dramatične serije poput Pravog detektiva, ruku pod ruku dominiraju pop kulturom. Ostaje da sačekamo šta sledeća generacija igrača donosi, po pitanju ukusa. Sasvim je moguće da će zbog evolucije igara doći do zasićenja, no podjednako je verovatno da neće. Na nama, staroj gardi, ostaje da uživamo u tome što, uprkos poslovima i nedostatku vremena za igranje igara, možemo da gledamo game cinematice od preko dva sata.