Prosto je bizarno kako se ponekad u čovekovom mikrokosmosu poklope metafizički uticaji slični po aromi bezobrazluka, a različiti po orijentaciji. Ovo je priča o jednom takvom slučaju.

Prva situacija dogodila se na tribini posvećenoj antropološkom pristupu video-igrama. Poneo sam sa nje mešovite loše utiske (nije greška; utisci su bili uglavnom loši, ali na različit način). Među ovima ipak se ističe jedno „pitanje“, zapravo vapaj, člana publike koji se nije predstavio. Njegovo pitanje je retoričkog karaktera, a glasilo je (parafraziram): „Znate li koliko je teško u Srbiji biti profesionalni gejmer?“

Pitanje je dalje obrazložio, čini mi se (nisam čuo dobro, gušio sam se u suzama zbog njegove tužne sudbine), time što mikrosocijalno okružnje (roditelji) profesionalnog gejmera-aspiranta zbog igranja igara „osuđuje“, smatrajući da je to nezdravo, dočim bi, da iz porodičnoga doma izbiva radi tučenja neke nedužne plutane lopte, to pozdravili sve nadajući se nekom novom Novaku Đokoviću.

Bujica mojih suza, sada već negde kod Golupca.

Novak je Đoković, međutim, figurirao u leleku izv. Srđana Đokovića, oca jednog Sina i dvojice nenovaka. Njegovim rečima, u zemlji Srbiji osim Novaka Đokovića ničeg dobrog nema.

Sad, valjda je jasno da su profesionalni sportisti u „tradicionalnim“, hajdmoreći na fizikalisanju baziranim sportovima jednako civilizacijski bezvredni, i jednako društveno sramotni kao i njihove elektrifikovane kolege koje junak početka ove priče želi da emulira. Jedina suštinska razlika je u opšteprihvaćenoj definiciji sporta, koja jedne obuhvata dok druge isključuje, ali to 1. je trivijalno i 2. neće još dugo trajati.

Ono što mi je ovde zapravo interesantno (a do čega stižem tek posle dugačkog uvoda) je na statistici baziran savet glede roditeljevanja, koji evo saopštavam sa gvozdenom sigurnošću nekoga ko (koliko zna) dece nema. Radi se, naime, o odgovoru na pitanje koji roditelj bolje postupa: da li onaj koji izgoni dete u spoljni svet i izlaže ga suncu, polenu, klicama, insektima, drugoj deci, i drugim pošastima, sve nadajući se nekom sledećem N. Đ, ili onaj koji odobrava detetovo angažovanje na čistijim i bezbednijim aktivnostima?

Ovako:

Znate li koliko godišnje ima žrtava udara groma u Republici Srbiji?

Ni ja. Ali, recimo da ih ima jedna godišnje.

Koliko žrtava saobraćajnih nesreća?

Na desetine.

A koliko profesionalnih sportista kalibra Novaka Đokovića dobijemo godišnje?

Njegova karijera traje oko deset godina, dakle, 1/10.

Ja sam (jedva!) imao dvojku iz matematike kroz celu srednju školu. Ipak, čak je i meni jasno da roditelji koji vole svoju decu i žele da ih sačuvaju u životu i zdravlju ne bi smeli da ih izlažu riziku od groma oslanjajući se na đokoidne nade. O ovom drugom da i ne govorimo – jeste li čuli da je neko poginuo u saobraćajnoj nesreći u sopstvenoj kući?