Još da osnivač i rukovodstvo imaju drskosti da se time hvale, da se oglašavaju, da rade javno, pa ja ne znam… Čak bi i Država morala D’ Uradi Nešto. Osim ako država nije jedini vlasnik pomenutog preduzeća. Onda ništa.
Državna novinska agencija Tanjug, koja je do 31.10. poslovala kao javno preduzeće, izbrisana je iz registra javnih preduzeća 05.11. ove godine. Agencija osnovana 1943, kao propagandni alat gubitničke strane u Drugom svetskom ratu u nas (Narodnooslobodilačkog pokreta, ako kome nije jasno), prestala je da postoji. Što se ne bi dalo reći ako se baci pogled na njihov sajt, ili ako se prate retki mediji koji se ovim slučajem bave. Te Tanjug je „brend”, te „nisu se spremili za privatizaciju”, te „neki će preći u drugi (privatni) medij”… Ni reči o tome da nepostojeća firma (krajnje!) javno posluje već mesec dana. I sve uz kuknjavu da se „nađe rešenje”. Navraga. Tokom ovo malo vremena profesionalnog rada u pravnoj struci, naučio sam da „naći rešenje” po pravilu znači isto što 1) blaže krivično delo, 2) totalna svinjarija, ili 3) neopevana glupost koja će možda i da prođe.
Pametniji su pisali o hajdmoreći nesvakidašnjim pojedinostima celog slučaja, od propuštanja da se zaposlenima podele akcije u skladu sa zakonom (pa neka pošteno propadnu od laissez-faire kapitalizma) do osnivanja novog medija sa istim imenom (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, i ovde; i oni su se oglasili ovde). Ali, to već nije seksi, tako da nemam pojma zašto bismo se time ovde bavili. Valjda je dosta reći da skupo-a-glupo rešenje kojim državni medij osuđen na privatizaciju ne bude čak ni osuđen na privatizaciju, već prosto ugašen, ne odgovara nikome, ili skoro nikome. A ako država u javnoj stvari postupa tako da to odgovara tek nekome, jasno je o kakvoj se državi mora raditi.
Jedina dobra stvar može biti što je onaj citat iz onog sladunjavog filmića trajno obesmišljen.
Za mene je možda najgora situacija tih dvesta li je, sto li je ljudi koji rade (kako god da rade), a ne znaju ni za koga, ni dokle, ni hoće li imati neke vajde od toga. Možda je meni lako da kažem kako me ne bi ni puškom naterali da uđem u zgradu poslodavca ako baš ne moram, a kamo li kakvog posla da se prihvatim. Meni je lako, zato što su mi roditelji još uvek živi i granično sposobni (i voljni, nadam se!) da me trpe na grbači ali ti ljudi su stavljeni pred izbor između „možda ništa” i „sigurno ništa”. A, da, i „tržište rada”, što nikad nije dosadno, ali o tome nećemo ponovo (već smo, ovde i ovde).
Ostaje samo osećaj poraza. Novinska agencija koja je preživela rad u ratnim, gerilskim uslovima uspeva da ne preživi tek malko nepovoljno zakonsko rešenje svog statusa. Vreme radi na pojmu, kako to lepo kaže naš čovek. Možda tako i treba. Ali da je lepo – nije.