Izvrsni blogeri su više puta pisali i pričali o protestima, politici, i takozvanom slacktivizmu. Načeli smo temu bunta i protesta, prisustvovali na nekoliko takvih priredbi i više puta obrađivali sveopšte beznađe u državi, u našim privatnim razgovorima.
Prisustvovali smo i ovim najskorijim protestima – ako do sada ne znate o čemu je reč znači da ste verovatno izloženi jedino onim medijima koje, pod uticajem vlasti, takve stvari prećutkuju.
Činjenica je da se ispred skupštine okupilo nekoliko hiljada ljudi. Izgleda da je ovako otvoren kriminal kao što je ‘Afera Hercegovačka’ bila kap koja je prelila čašu već umrtvljenih i ‘izduvanih’ ljudi različitih generacija – ili makar se nadam. Činjenica je da je ovaj protest prikupio više ljudi nego oni protiv Beograda na vodi (nesrećne proteste protiv zatvaranja Studentskog Parka da ne pominjem.) Pitanje koje mi se nameće, na žalost, je sledeće: da li je to dovoljno?
Razumem – razmažen sam. Čak i kao jako mali sam bio na protestima ’91 i ’96. Sećam se kada smo bili nalik Francuzima – ako ne po životnom standardu i boemiji, onda po bundžisjkom duhu, inatu i učestalim protestima. Nekada je važilo da se na svaku bahatost vlasti odgovori protestom (što je negativan ekstrem druge vrste, svakako). Nisam objektivan.
Međutim, ne mogu da odolim tom osećaju šoka i neverice da je pametna taktika pacifikovanja, zaglupljivanja i obmane koju ova vlast plasira uspela da atrofira taj naš duh do te mere. Ljudi se gnušaju izraza “Vratile se devedeste” sa razlogom, ali što više vremena prolazi, to se sve više obeležja tog nemilog vremena zaista vraćaju. Problem je što ovo nije otvorena diktatura sa jednim jasnim ‘negativcem’ kao tad (1999. smo imali i druge negativce sa bombama, ali to je priča za drugo vreme) – u pitanju je njegov šegrt koji je na njegovim neuspesima naučio. Pobeda SNSa je ‘na zapadu’ ovako opisana: Pro-evropska partija pobedila u Srbiji. Znate li šta to znači? Sami smo. Nema nikog da nam pomogne. Podstanar je platio zakup Gazdama i sad može da radi šta želi, da pravi šta želi, ruši šta želi.
Čemu ovolika dramatizacija? Zašto sam toliko ‘šokiran’, pitaćete? Šta si pa, Mateja, očekivao?
Ne znam. Da bi bilo kakav protest nešto uspeo, mora da skrene u neku formu ekstrema – ili da preraste u nasilje (čemu se ne nadam) ili da se skupi toliko veliki broj naroda, i da učestalost okupljanja bude toliko visoka, da funkcionisanje države po dotadašnjem principu postane nemoguće. Prvu opciju bi trebalo izbegavati, a druga je teško izvodljiva – nema nas dovoljno. Za sad.
Tokom jednog od pomenutih razgovora sa Izvrsnim Petrikom ja sam ovu vlast, i njihov projekat Beograd na vodi, poredio sa siledžijom u školskom dvorištu koji te kinji i maltretira – rekao sam da ovaj put, siledžija ima nož. Želi da te secne po licu, da ti ostavi ožiljak, da ga zapamtiš. A sada, posle ovog haosa što se dogodio u Hercegovačkoj, bih iskoristio još odvratniju, potresniju analogiju – mi, građani, bivamo silovani. Na nama je da izaberemo kako ćemo reagovati na takav jeziv čin. Da li ćemo se boriti? Koprcati? Urlati upomoć?
Trenutno, mi se vrpoljimo. Zapomažemo, tiho. Ne plačemo, zato što je većina sramotno pomirena sa sudbinom. Daleko smo od urlanja, od borbe, od cimanja – ali i tiho zapomaganje je bolje od tišine. Sve je bolje od tišine.