„Pogledaj kako su velike, nema šanse da su prirodne“ je rečenica koju je čuo svako ko je ikada kupovao jabuke na pijaci. Sram vas bilo.
Palo mi je na pamet nekoliko puta da je „moderan“ način života neprirodan: neusklađen sa onim na šta je čovečanstvo naviklo tokom milenijuma evolucije. Stvarno, nismo formatirani za ovako nešto. Dozvolili smo da nam društveni život zavisi od radio-talasa, pisana reč od silikona, čak i kravate od plastike pravimo.
Naši preci, govore nam, nisu jeli ovako „veštačku“ hranu: ručno biranu sa neonski osvetljenih polica supermarketa, punu hemikalija označenih zbunjujuće dugačkim imenom ili slovom E i brojem, i uopšte uzev „otuđenu od zemlje“. Valjalo bi i nama, kažu, da se hranimo „prirodnije“. Ne treba da nas iznenadi kada nas ovaj način života jednog dana ubije. Makar je statistika jasna: život je neizlečivo stanje.
Međutim, da li ga kvalitetno živimo? Kratko raspitivanje među mojim prijateljima (imam ih, majke mi) otkrilo mi je zapanjujuću istinu: praktično ne poznajem nikog ko nije imao babu ili dedu koji su živeli u planini, jeli svež sir i mladi kajmak, i rvali se sporta radi s međedima do svoje četristote godine.
Prvi komšija mog askurđela Ivajla.
Pa, hajde, onda, da živimo prirodnim životom. Na kraju krajeva, i te babe i dede su poslale decu u varoši na škole zato što im je u planinama bilo toliko dobro da su morali da ih sačuvaju za sebe.
Hajde da vijamo muflone po vrletima i gudurama, i da ih muzemo. Em planinarenje zdravo, em mleko dobijamo direktno sa vimena, a ne od neprirodno (i tragično) zatočenih mlekulja iz Imlekovih kazamata. Hajde da beremo divlje bobice i trave, a ne da biramo brutalno uzgojene plodove sa neprirodnih pijačnih tezgi (ko zna kojim mađijstvom tamo dospevaju? Tezge, ne plodovi.). Hajde, na kraju krajeva, i da se poslužimo divljim pečurkama. Pa ko živ, ko mrtav.
Vid’ kak’a je: sveža, organska, neprskana!
Hajde, umesto što ovo čitamo sa demonskih ekrana, da prepisujemo jedni za druge (organskim) guščijim perom i čađu. Na brezovoj kori, razume se. Zašto da lepo ne pobacamo telefone (moj deda se sa međedima rvao golim rukama, a ne mobilnim telefonom), da se uzveremo na zgrade, i urlamo jedni na druge s krovova.
Čekaj malo, krovovi? Kad smo već kod toga, pa naši preci nisu živeli zatočeni u tamnice od betona, čelika, i stakla! Ne, oni su se, gordi i ponositi, noću sklanjali na drveće u nadi da ih ništa neće pojesti do jutra.
Šta, vi i odeću nosite? Od tkanine? Mislite da je to prirodno?
Može ovako: svi koji maštaju o priodnom životu, neka to rade iz svojih šuma, musavi od bobica, ludi od pečuraka, smrdljivi, ugruvani i gologuzi, pa ko ih čuje – čuje. Ja neću. Imam duplo staklo na prozorima.
Okej? Okej.
