Vazduh je bio lepljiv i slan, kao da udišem ulje. Ustao sam i otvorio prozor. Nije pomoglo: vazduh koji je mirovao nad suvom zemljom dečijeg igrališta bio je, neverovatno za ovako kasne sate, još vreliji i teži.

Pogled mi je našao prozor na prvom spratu zgrade naspram mojoj. Nijedno svetlo nije gorelo, ali taj je prozor bio otvoren i u njemu se jasno videla narandžasta tačka svetla: žar cigarete.

Sačekao sam da mi se vid prilagodi. Oko upaljene cigarete nazreo sam mutan obris glave, ramena; tela uokvirenog prozorom i jedva vidljivog spram tame sobe. Ne skrećući pogled, posegao sam za prekidačem. Grozomorna neo-soc-barokna svetiljka sa tamnocrvenim abažurom obasjala je tužnim svetlom sve veličanstvo moje figure.

Prilika sa cigaretom naglo se okrenula, kao da ju je neko iz sobe pozvao. Tanka ruka bacila je cigaretu i istresla pepeljaru preko simsa.

Igralištem između zgrada protrčala je neka životinjica; možda fazan, a možda i pacov.

Ilustracija: Vitomir Višnjić