Prvo i prvo – svestan sam da se prag pažnje ljudi sve više smanjuje i da niko normalan nema vremena da čita tri zida teksta o jednom od 1000 Dizni filmova. Tako da, za vas normalne:
Kratka verzija, ili: TL:DR The Last Jedi je naduveni, besmisleni film od 2.5 sata čiji se glavni (i jedini značajni) zaplet mogao odigrati u pola sata. U njega je preneseno 1000 bespotrebnih likova i iz njih je raspleto nekoliko besmislenih priča, a jedini bitni arc priče koji su mogli da iskoriste – Stasavanje Kajla Rena i Rej – su sjebali i pretvorili u još jednu generičku borbu dobra i zla. The End.
….
E sad za vas nenormalne:
Duga verzija, ili: ti, Mateja, smaraš
Sve je teže izjaviti mišljenje o nekom filmu, seriji ili čak pesmi bez da budeš svrstan u jednu od dve suparničke grupe ljudi – Bezumni Hejteri i Glupe Ovce Fanovi. Nedavno smo okačili novi izvrsni podkast gde su Izvrsni Petrik i naši čarobni gosti Sofija Vuković i Miloš Cvetković tvrdili kako je Poslednji Džedaji ne samo najbolji Star Wars film (od ovih novih) već generalno – dobar film. Ja sam ovde da, pošto su oni tako ljubazno popunili Glupe Ovce Fanovi kategoriju, uskočim u Bezumni Hejter grupu. Zato što je to soooo 2018.
 
Pre svega, nekoliko disklejmera (ako vam već TL:DR nije bilo dovoljno):
 
Disklejmer 1: Ja nisam Star Wars fan. Ne samo novih Star Warsa, nego Star Warsa generalno. Ne bih baš išao toliko daleko da kažem da sam Star Wars hejter tj ali nemam konja u ovoj trci – sve Star Wars filmove (a i ostale proizvode) ja gledam kao zasebne entitete kojima sudim kao ono što su, nevezano za franšizu. Što se mene tiče, prvi Star Wars filmovi su nostalgijom zastićena pop-treš imitacija Fleša Gordona koja se pojavila u pravo vreme i skupila dovoljno talenta da ne bude zaboravljena katastrofa. Moja poenta nije da dokažem kako je Star Wars đubre, ili nešto tome slično, već da kažem da svim novim SW filmovima prilazim otvorenog uma… Nemam strahopoštovanja prema ‘’kanonu’’, nisam čitao milion SW knjiga i stripova, i neću nikako napadati nove SW filmove zato što ‘nisu verni originalnom SW-u!’ – što se mene tiče, sve može, dokle god je… dobro.
Disklejmer 2: Nije mi se dopao The Force Awakens. Lagao bih kada bi rekao da me The Force Awakens nije zabavio (što je jedan od 3 stuba dobrog filma, po meni) – ali me ostavio blago iznerviranog i pomalo uvređenog. The Force Awakens je rimejk Epizode 4 (prvog Star Wars filma, jelte)  koji se neuspešno folira da nije rimejk. Holivudski kvalitetno odrađen, da, ali to je film se koji uvredljivo, skoro Vučićevski besramno, pravi da ti ne prodaje copy-paste originalne priče, koja i sama po sebi nije preterano originalan osvrt na pulpy kemp varijantu borbe dobra i zla. Dž. Dž. Ejbrams nam je prodao ultra-bezbednu, evo vam fanbojevi isto sranje drugo pakovanje – i mi smo to sve pojeli sa zadovoljstvom. Jasno.
Disklejmer 2.1: Dopao mi se Rogue One – bio je pomalo naivna, ali nekarakteristično mračna (za SW i Dizni) priča sa početkom, sredinom i krajem, zabavnim likovima i (spoiler alert) atipičnim-za-dizni ‘svi su poginuli’ krajem koji onemogućava dalje grananje, franšiziranje i ‘muženje mrtve krave.’
E, sad. Glavnica teksta. Konačno.
Jedi g@#$%&a: Prišao sam Last Jedi-u, kao što ste naslutili iz Disklejmera, potpuno rasterećen, otvoren i lišen očekivanja. Dopao mi se Rogue One, a iako mi je The Force Awakens bio gomila balege – iz trejlera za The Last Jedi sam naslutio potencijalno ispunjenje i produbljivanje jedinog originalnog lika iz TFA – Kajla Rena… I to mi je dalo nadu. No – nije me interesovala ni sudbina starih likova, ni šta će uraditi sa SW lore-om… jedino me interesovalo da li će film biti dobar, ili makar kao Rogue One zabavan. The Last Jedi, međutim, ne uspeva čak ni tamo gde je ona glupost od The Force Awakens privremeno uspela – a to je da me zabavi. Da se ne bih rasplinuo u priči niti delovao preterano ogorčeno (ponavljam, zabole me sa SW), najlakše mi je da svoje zamerke predstavim taksativno.
Najpre da skinem sa dnevnog reda stvari koje su mi smetale, ali nisu fatalne mane filma. Štaviše, neke od ovih pojava sam i očekivao, sa obzirom na trenutno stanje Holivuda i ko vuče konce iza SW franšize. Dakle, token crnci i azijati, žene na silu nagurane u priču da bi se položio Bekdelin test, nepotrebno trpanje kapetana Fazme u film bez da joj je lik iole razrađen,  a zatim eliminisanje nje krajnje nedostojanstvenom smrću, trapavo forsiranje veganskih-SJW momenata (nemojte da jedete jadne porgove, oslobodite životinje!) milion CGI igračaka i stvorenjca kao i nakalemljivanje što više cameo pojavljivanja starih likova da bi se prodale igračke….Sve su to stvari koje smetaju ali nisu same po sebi dovoljne da unište film. Mnogo veći problem je nedostatak smisla i jasne poruke, kao i protraćena prilika da se iskoristi jedini originalni story arc prenet iz prvog filma.
Da bi mogli dalje da razgovaramo o tome zašto je The Last Jedi loš fim, hajde da – kada već autori nisu – odmah da izbacimo sve suvišno i fokusiramo se na tih pola sata filma koji su bitni… a to ćemo postići tako što ćemo da obradimo, i izbacimo, sve suvišne likove i njihove zaplete. Dž. Dž. Ejbrams je sa The Force Awakens napravio reboot, a ne nastavak, i kao ružnu štafetu je svom kolegi dobacio gomilu suvišnih, nepotrebnih, nedefinisanih i besmislenih likova. Umesto da se tih suvišnih likova što pre ratosilja, ili makar da im da neki smisao, The Last Jedi bira da ubaci JOŠ besmislenih novih likova. A da prođemo kroz to na brzaka, a?
Statisti (iliti skoro svi likovi iz The Force Awakens)
Počnimo od novijih, kao što su Crnac Koji Služi Da Bude Crnac, Fin – njegov lik je imao potencijal kao ‘posrnuli’ Storm Trooper – ali već u prvom filmu je bilo jasno da od te dubine nema ništa i da je on u najbolju ruku Lando a u najgoru samo comic relief (i to ne preterano uspešan.). Pozamašan deo filma je posvećen njegovom neuspelom side-questu, zajedno sa podjednako nesimpatičnom Rouz, na nekakvoj glupavoj Casino Montenegro planeti. Vredi napomenuti i da je hemija među njima nepostojeća, i da je njen čin sprečavanja Finovog suicida-žrtve jedna od glupljih stvari u nadasve glupavom filmu.
Idemo dalje… Po Dameron? Očigledno namenjen da bude pandan Harisonu Fordu (navodno, slučajno mu je data veća uloga zato što su ljudi pozitivno reagovali na njega, ali ja ne verujem u tu priču.) Po je opet suvišan utoliko što ne uspeva da bude ni sidekick, ni protagonista ali ni comic relief, već konstatno lebdi između. Njegov story arc bi trebalo da bude o tome kako on uči da je autoritet ponekad i dobra stvar i kako je previše svojeglav za svoje dobro – ali to su lekcije koje niti imaju veze sa temom filma (puštanje prošlosti da umre), niti nam je stalo do Poa uopšte. Po Dameron bi, kako je postavljen u ovom filmu, trebalo ili da je uveliko mrtav pošto nauči svoju lekciju, ili da gine kao posledica toga što je nije naučio. Han Solo je navodno trebalo da umre u originalnoj trilogiji, pa su ga vratili zato što je popularan (Lukas kaže, ne ja). Po Dameron, pak, nije trebalo ni da postoji.
Šta nam ostaje?
Viceadmiralka Bekdel Test? Koja je njena svrha (osim pomenutog testa) – svaku funkciju koju ispunjava, uključujući i disciplinovanje Poa i njen sad-sam-se-setila-da-mogu-i-ovo kamikaze suicid, je mogla (i trebalo je) da ispunjava Princeza Leja (više o Leji dole).
Simpatičan ali bespoentan Benisio Del Toro (koji ovde deluje kao nekakva zaostavština mnogo ozbiljnijeg Rogue One-a)?
Komični Hitler Jugend lik koji ide okolo i biva jadna karikatura zlikovca (još od prvog filma) – čemu? Zli Palpatin Snouk, koji je višak od samog starta zato što mu je jedina svrha biila da u prvom filmu (TFA) izigrava Palpatina dok je Kajlo kao Vejder? Čemu služe ovi likovi? Ako ih nećemo definisati i dati im dimenziju, onda oni postaju vozila za druge likove i njihove motivacije – ali čak ni tu nesrećnu ulogu na kraju ne ispunjavaju.
Besmisleni, suvišni likovi, sve do jednog.
Dobro, a Luk i Leja?
Dobro, ostaje nam sve manje likova i sve manje karaktera za ovaj gorostasni tekst – ali moram ‘obraditi’ i temu starih, ikoničnih likova kao što su Leja i Luk. Opet imamo ‘’teret’’ iz TFA –  Luk je služio da izigrava Obi Van Kenobija u prvom filmu, Leja opet ničemu… niko nije siguran šta da radi sa ovim likovima. Tema TLJ je kako roditelje deca prerastu i kako valja pustiti da prošlost umre da bi počela nova budućnost (na mladima je budućnos’!) To je okej – ali postavlja se pitanje šta onda raditi sa Lukom i Lejom? Hana Soloa su ubili u TFA, i logično je pretpostaviti da će to uraditi sa ovo dvoje. Ti likovi su toliko ‘veliki’ da bi oko njihove smrti moralo da se vrti veliki deo zapleta – a sa obzirom na temu filma (pustiti prošlost da umre) oni MORAJU umreti.
A šta se zapravo dogodi sa njima u The Last Jedi?
Luk je dobio nekakvu lenju, deus ex machina smrt gde nismo sigurni ni da je išta naučio kao lik, niti nekog drugog nešto naučio. Ovo drugo je veliki problem, s obzirom na to da je šegrtovanje Rej kod Luka veliki deo filma. Tokom tog šegrtovanja ona ne nauči skoro ništa, i ostavi ga kao podjednako nevažnog lika kao i na početku filma. Luk čak dobija i imbecilno pojavljivanje Joda-duha kao nagradu, koju mu manje više jedan-na-jedan podvuče poentu filma (jebeš tradiciju jebeš prošlost, budućnost je sve la-la) – i… to je to. Na kraju, Luk ispada učenik koji nije naučio ništa  – posledica Jodinog motivacionog govora je to da se Luk iscima iii… ode da spasi stvar a potom nestane? Ispada i učitelj koji svog učenika nije naučio ničemu – Rej od Luka saznaje… paaa, da je pokušao, možda, da ubije Kajla Rena? Sve u svemu, umesto značajne smrti legendarnog lika dobili smo još jednog u moru likova sa kojma scenaristi i reditelj očigledno ne znaju šta će.
 
A Leja? Jao, crna Leja.
Leja ide okolo i biva zabrinuta, ali makar je neki lik koji ima neku vrstu inicijative. Scenaristički najlogičnije bi bilo da zaplet Viceadmiralke Holdo bude zapravo Lejn zaplet – tako ona dobija i ulogu učitelja (nesrećnom Pou Dameronu) i herojsku smrt (super kul warp-drive pravo u neprijateljsku flotu.). Okej – to bi bilo idealno – a šta su zapravo uradili?
Pri početku filma Kajlo Ren – jedini složeni lik ovog filmskog serijala – je suočen ponovo sa dilemom: opet mora da ubije roditelja, ovaj put majku (Oca je jedva prelomio i ubio u prvom filmu). Ovaj put, Kajlo – večno temperamentan, večno rastrzan – posrne, i ne uspe da povuče obarač. Ali ne! Ispostavlja se da mu je sve ispalo van kontrole, zato što drugi borci iza njega ne oklevaju i raznose brod sa sve Lejom u njemu. Dramaturški odlično – Kajlo je suočen opet sa svojim neuspesima i neodlučnošću, a čak ni ta njegova odluka da ne puca je na kraju uzaludna. Dobijamo divan kadar mrtve Leje, zamrznute u svemiru… kako poetično, pošto je Keri Fišer isto umrla u pravom životu, baš dirljivo, pa možda ovaj film i nije tako l…
…jel se to ona pomerila?
Da, dame i gospodo, svi vi koji ste gledali film znate šta se onda desilo. Nalik kakvoj interstelarnoj Meri Popins, Princeza Leja iznenada otkriva force super moći i ODLETI NAZAD U BROD SAMO DA BI PROVELA VEĆINU OSTATKA FILMA U KOMI.
Drugim rečima, umesto dve verzije značajne, dirljive smrti koje su MOGLI da naprave (A JEDNU I SNIMILI ZABOGA), oni su izabrali da Princezu Leju, lik koji više nema nikakav smisao u filmu kome je TEMA PUŠTANJE PROŠLOSTI DA UMRE – super moćima ostave u životu. Sada će zbog smrti glumice u nastavku biti primorani ili a) da je ubiju u offu (užas) ili da stave CGI Keri Fišer (užas).
Idioti.
Dobro, ‘oćeš li više doći do poente?!
Okej, okej, okej. Kada eliminišemo sve gorepomenuto, ostaje nam jako malo filma. Izbacili smo suvišne likove i zaplete i došli smo na ono što bi trebalo da bude ‘glavnica’ filma – Kajlo i Rej.
Rej je, koliko god glumica bila simpatična i šarmantna, još od TFA, prilično šupalj tabula rasa lik, jednodimenzionalan i prilično dosadan. Njena jedina motivacija je ‘da nađe ko su joj roditelji’ što, svaki dobar frper će vam reći, nije dovoljno da definiše lika i objasni njene odluke, ponašanja, manir, strahove. Međutim, ono što joj dodaje dubinu je njen novonastali odnos prema Kajlu Renu… I tu dolazimo do prilike koju je ovaj film imao da napravi odličnog lika od Rej.
Kajlo, sa druge strane, je najzanimljiviji i jedini originalni lik iz TFA. Otelotvorenje pubertetske energije, bunta, emocionalnog haosa i sirovog potencijala – mnogi nisu skontali da Kajlo nikada nije trebalo da bude kul. Njegova fora je upravo što je tako fundamentalno ne-kul, što je emo i kenjkav, što ima napade besa, što ne zna šta će sa sobom: pravi pubertetlija. S obzirom na to da je njegov lik postavljen kao Zao u početku, akcentuirano sa njegovim ubijanjem svog oca u TFA (spojler, valjda?) – sve ovo je, imajući na umu njegov neodlučni, klinački karakter, napravilo idealnu postavku za Rise from the Fall priču, ili ti suprotnu priču od Fall from Grace– kada negativac polako postaje pozitivac.
Dakle, postavka je tu. Još kada se u priču ubaci Force SMS između Kajla i Rej koji su nakalemili (trapavo i nevešto rešenje, ali makar neko rešenje) – dobijamo veliki potencijal za dobar zaplet. Dva lika koja su jedno drugom antagonističke sile se polako zbližavaju u shvatanju da su oni jedinstveni, mladi i budućnost (see a theme?).

Stvar eskalira i dostiže krešendo u maestralnoj sceni borbe kada Rej i Kajlo Ren zajedno ubijaju Snouka. Za sve vas koji kukate oko Snouka: koga zabole za Snouka? On je ionako, kao i većina stvari, služio samo da se ispoštuje zaplet originalnog Star Warsa – imamo Death Star samo je sad Veeeeliki Death Star… i imamo Snouka kao Palpatina, samo većeg.
Nevažno – sama scena je odlična i konačno nas dovodi do odlučujućeg, prelomnog trenutka u filmu… trenutka koji smo svi čekali! Trenutak zbog kojeg smo trpeli 2 sata besmisla. Ovo je trenutak kada su se Kajlo i Rej ponovo našli posle njihovog Force Whatsapp porukanja, sada zbliženi. Kajlo tu Rej izgovara jednu od najbolje napisanih replika u filmu – tvoji roditelji nisu ništa spec bili, i ti si niko i ništa… ali ne i meni! Pruža joj ruku, i kada ona okleva zbog ‘njenih prijatelja koji ginu’ on joj kaže: pusti ih da umru!
I evo nas. Tu smo. Poenta filma. Na mladima je budućnost. Moramo pustiti prošlost da umre. Spaljene knjige i Luk penzioner. Moramo pustiti prošlost da umre, bukvalno. Zar nije Kajlo to učinio za nju, ubivši Snouka? Sada kada bi ona to učinila za njega i prihvatila njegovu ruku – galaksija može biti njihova. Bez njene potrage za poreklom roditelja, ona zapravo ni nema neku drugu motivaciju, te je udruživanje sa jedinom osobom koja je razume savršena ideja.
Ali….Dizni. Star Wars. Crno ili Belo, nema sivog.
Umesto ovoga, Rej odbija Kajlovu ruku, bez ikakvog razloga – nekakva kvazilojalnost prema prijateljima (pustiti prošlost da pomre, aloo) i spika na nivou amaterskog fantasy romana: neee, ti si zao! Ja sam dobra! Neću!
To ostavlja povređenog i izdanog Kajla Rena da postane, umesto složen lik, prosto zapenjeni negativac koju uvrće brkove (NISI MI DALA I SAD ĆU SVE DA POBIJEM! HNYAA)… A Rej ostaje bez i ono malo motivacije koje je imala i postaje, sada već odistinski, jednodimenzioni-Isus-Neo lik.
Užas.
Zamislite zaplet gde Rej prihvata Kajlovu pomoć i ujedinjue se sa njim. Zajedno, oni postaju strah i trepet galaksije – treća frakcija pored Hitler Jugenda koji sada počinju da se raspadaju (možda ubaciti njima neku dubinu i dati onom crnji neku svrhu, da ide da ih dovede u red) i Rebela koji bi mogli sve više i više da se radikalizuju i postanu teroristi.
Možda Rej vremenom sazna istinu koja je, npr, da su njeni roditelji bili ubijeni od strane Džedaja (možda čak baš Luka) zato što su bili ‘zli’. To je naginje sve više i više u ekstrem i ‘zlo’. U međuvremenu Kajlo, koji je neodlučan lik, rastrzan iznutra od samog starta, počinje da se kopka i na kraju konačno dobro u njemu prevagne. On prelazi na svetlu stranu i onda imamo najepskijeg negativca ikad (Zla Rej!) i supersloženog pozitivca protagonistu, mladog naslednika Soloa.
Ali ništa od toga.
The Last Jedi je film o ‘puštanju prošlosti da umre’, o tome kako je ‘na mladima budućnosti’ i o tome kao bi fenbojevi trebalo da prihvate da je vreme da se priča neka nova priča (za razliku od TFA). Međutim, kao takav, vuče sa sobom previše bagaža i obaveza, kako prema tim fanovima tako prema studiju, da bi uspešno iskomunicirao ovu temu. Umesto da iskoristi zanimljiv zaplet između Rej i Kajla Rena kao vozilo, on se sapliće i muči kroz preko dva sata viška da bi, na samom kraju, protraćio priliku koju je imao da ispriča originalnu priču i, umesto toga, se oslanja na bezbedni kliše Dobro vs Zlo. Vaša nagrada kao gledaocu što ste istrpeli dva sata viška je da vidite kako je tih dobrih pola sata bačeno i pretvoreno u – Kajlo ZAO, Rey dobra – stereotip.
I šta sad? Šta si ti pa očekivao?
Nisam ništa očekivao, ali svakako je lepa dramaturška vežba analizirati šta jeste, šta nije, i šta je moglo biti. Kako stvari stoje, nema puno mesta za narativno složene i scenarističi napredne blokbastere – ovih dana se to smatra oksimoronom. Nije uvek bilo tako… no – to je tema za neki drugi sastav.
Neka Sila uvek bude što dalje od vas.