Znate ono kada zamerate nešto nekome na čijoj ste strani? Pisali smo i pričali već o protestima, pa i o tome kako izgleda kada biraš da li da staneš uz nekog ko ti je odbojan, ali je žrtva nepravde, ili da ostaneš kod kuće i budeš nem pred nepravdom. Dosta je toga.
Ovo je priča o deci.
Otkako su počeli protesti pod sloganom “1 od 5 miliona”, čuje se po ono malo medija što o tome izveštava kako među demonstrantima (“protestanti” su nešto sasvim drugo) “nema mladih”. Ja se ne računam; ako si mlad koliko se osećaš, ja imam 184 godine, a i svakako nisam među onim “mladima” na koje se tu misli.
Zašto ih nema, kao devedesetih? Dva su važna razloga tome, po mom skromnom mišljenju:
Prvo: plaše se. Plaše se da Neko zna gde oni rade, ako rade, gde će tražiti posao, ako ga budu uskoro tražili, gde studiraju. Plaše se da isti Neko zna gde im žive i šta rade roditelji. Ne plaše se, dakle, imanja stava; toga se plašimo mi matori i cinični, naročito ako pretpostavljamo da je za imanje stava nužno makar neko predznanje o onome o čemu se stav želi imati.
Drugo: nemaju očekivanja. Devedesetih su “mladi” protestovali zato što su čvrsto verovali u mogućnost da osete bolju budućnost – da je tokom studija isprotestuju kako bi ih do kraja mladosti sačekala. Sada? U zemlji iz koje nije pobegao ko nije mogao (sa retkim izuzecima nepopravljivih idealista)?
Šta se, međutim, desi kada se pojedine grupe studenata aktiviraju, kada mlađi u većem broju počnu da se pridružuju protestu, a pojedini među njima budu privedeni sa ovakvim ili onakvim izgovorom? Kako ih se brani? Poniženjem.
Posle upada dela demonstranata u zgradu moje bivše ustanove PTC-a 16. 3. i protesta pred Predsedništvom sledećeg dana, izvestan broj uglavnom mlađih ljudi lišen je slobode, a pojedinima su izrečene kazne. Reakcija kako drugih učesnika protesta, tako i ono nešto medija što o protestima izveštava, bila je da je režim “udario na decu”.
‘Ej, na decu.
Niko od njih nije maloletan.
To znači da mogu već neko vreme da rade (nije da će da nađu posao).
Mogu da se udaju i žene.
Mogu, u slučaju potrebe, da odu u vojsku i oružjem brane i mene i vas.
Mogu, i treba, da svojim glasom na izborima učestvuju u političkom životu.
Zašto ne prihvatamo da su odgovorni za ono što rade? Zašto infantilizovati nekog ko u ovoj državi ima glas i odgovornost, naročito kada su biološki zreli nosioci vlasti infantilni preko svake pristojne mere? Zašto, kada već biraju da se jasno i javno postave prema problemu, one iste prizivane “mlade” zovemo “decom”, a ne “ljudima”?
Zaradili su.