Prošlo je nešto više od dve nedelje od kad se Čester Benington, pevač Linkin Parka, ubio.
Pre svega, disclaimer: Nikad nisam gotivio Čestera. Uvek mi je bio slinavi, piskutavi mršavko koji je mlad izgledao kao paćenik a stariji kao blago zlobna lasica.
Međutim, njegova smrt mi je otkrila da je to ipak bio čovek sa svojim krstom kojeg je teglio ceo život (gle čuda), osim što je bio vrhunski tenor koji je retko kad mašio uživo.
Ne želim da zalazim dublje u tematiku poznatih ljudi koji se ubijaju, pojedinačno (Kris Kornel, Robin Vilijams), ali buka koju je Česterova smrt izazvala mi je potvrdila  nekoliko stvari koje bih sada podelio sa vama.
 

• Većina ljudi ne kapira kako depresija funkcioniše

Reakcije tipa ‘’Zašto se ubio, pa on je prebogat!’’ ili ‘’Ima ženu, decu, pare, sve što čovek poželeti može’’ pokazuju većinsko nerazumevanje funkcionisanja prave, kliničke depresije. Primenjivanje istih standarda koje primenjujete na sebe – ‘’Pa eto, i ja sam povremeno jako tužan, ali se nisam ubio.’’ – prosto ne funkcioniše. Eksterni uticaji ne čine čoveka depresivnim, već se depresija iznutra projektuje na sve eksterno i čini ga besmislenim. Depresivnom čoveku ništa ne znači to što bi, zapravo, na papiru, trebalo da bude srećan – nije on nesrećan zato što nema para, ili mu je teško u životu, već je njemu teško u životu zato što je depresivan. Čester je mogao da bude duplo bogatiji, ostvareniji i sa još tri prelepe porodice – i ponovo bi se obesio.
 

• Ponekad je EMO zapravo stvarno….EMO

Vitney Mure sa Metalsucks-a je lepo opisala moje misli; parafraziram: “Lako je prozivati Linkin Park zbog emo stihova, ali sada kada se čovek ubio postaje bolno očigledno da su sve te reči dolazile sa jednog mračnog mesta i da se Čester protiv tog mraka borio ceo život.’’
Česterov suicid iznenada kontekstualizuje sve te tekstove Linkin Parka – ranije nisam mogao da pobegnem utisku da su to EMO tekstovi pisani da privuku rastrzane tinejdžere koje ‘niko ne razume’ . No, sada postaje jasno da su muke kroz koje je Čester prolazio bile sasvim stvarne, a njegovi tekstovi ipak nisu pisani (samo) iz motiva komercijalne isplativosti. Štaviše, ti depresivni tekstovi, ispada, lupaju jako lepu kontru ‘limunada’ pop muzici koju su Linkin Park neretko štancali (videti sledeću stavku).
 

• Internet je infantilan

Znam, otkrio sam toplu vodu. No, svaki put kada pomislim da je došlo vreme da se internet konsoliduje u jednu relativno normalnu masu, suočen sam sa naletom idiotluka dostojanog tinejdžera u rasponu 13 do 16 godina. Reakcije na Česterovo samoubistvo su bile svakojake: Sa crnim humorom nemam problem (videti dole) ali sa edgy reakcijama tipa “ako, neka se ubio ha ha peder’’ ili “ko ga jebe, kad je slabić’’ – imam. Moj problem nije pitanje “svetogrđa’’ – slobodno pljujte pokojnika do mile volje, ali makar to radite kvalitetno. Kao što sam napisao gore – ljudi umnogome ne kapiraju kako depresija funkcioniše. Kada se neznanje ukombinuje sa kurčevitošću i jeftinim pokušajem da budeš zajeban i “kontraš’’ – dobija se napaljeni tinejdžer.
Invidue koji se besno ili dismisivno ponašaju prema ljudima koji pate od depresije ili zavisnosti nisu ništa do naložena deca koja misle da će takvim “beskopromisnim’’ stavovima istaći koliko su oni “hardkor’’ i “tvrdi’’ – ne razumeju da ih smrt, iskušenje, posrnuće i ostala obeležja pravog, nepubertetskog, života čekaju iza ćoška. Još je tragičnije ako dotične individue NISU zapravo tinejdžeri – verovatno će ostati nezrela derlad… sve dok se, na primer, ne obese.
 

• Linkin Park je popularniji nego što sam mislio… i to je sasvim u redu.

Skoro svako međ mojim prijateljima na društvenim mrežama se oglasio povodom Čestera i kačio Linkin Park muziku. To nije ništa neuobičajeno – setimo se mora iznenadnih fanova Bovija ili Prinsa – ali ovo je drugačije utoliko što se oglasilo dosta muzičara ili ljudi koji muziku ozbiljno slušaju… i sada besramno priznaju da vole, ili da su makar voleli, Linkin Park. Kada sam ja odrastao kao mlađani metalac bilo je sramotno ložiti se na Linkin Park, čak i među NU metalcima – ali smrt je izgleda pročišćivač i motivator. Što se mene tiče, ja sam uvek voleo neke od njihovih pesama ali sam bend nisam preterano ozbiljno shvatao – previše ‘’Dragi Bravo, danas mi mama nije dala da izađem posle 21:00’’ za mene. Česterova smrt me podstakla da poslušam celu diskografiju ponovo i, na svoje čuđenje sam otkrio da ima barem deset pesama koje su mi gotivne, pored onih hitova koje sam već znao. Pop produkcija i senzibilitet u kombinaciji sa, sada nekako opravdanim, depresivnim tekstovima je nešto što mom uhu odgovara – njihova popularnost je zaslužena, a kad još tu pridodamo nostalgiju…
 

• Crni humor je OK, ljudi, zaboga

Odbojnost prema crnom humoru i sujeverno strahopoštovanje prema smrti, naročito smrti ljudi koje zapravo ne poznajemo, je fenomen koji me neizmerno mnogo nevira. Smeh pruža katarzu i perspektivu – onaj ko ne ume da se smeje oko suicida, ponekad i malo nervozno, ne konta princip po kom ljudski mozak procesuira teške ili mračne teme. Onog trenutka kada prestanemo da se šalimo i smejemo oko, pa, bilo čega, postajemo neljudi. Štaviše, kao ljudska bića trebalo bi da budemo sposobni da odvojimo koncept šale kao terapeutskog sredstva, i šale koja je puko uvredljivo nipodaštavanje.
 

• Javne ličnosti će umirati još dugo, a onda ćete umreti i vi

Ne brinite, umreću i ja. Žao mi je. I javnih ličnosti, a i nas. Sa druge strane, uvek imamo muziku.