Ovo je osmi i poslednji deo putopisa sa medenog meseca.
Prvi deo (put i prvi utisci) je ovde, drugi deo (zaliv Ha Long) je ovde, treći (kulturno uzdizanje u Hanoju) ovde, četvrti (ostrvo Fu Kuok) ovde, peti (prvi utisci o Ho Ši Minu) ovde, šesti (delta reke Mekong i klabing u Ho Ši Minu) ovde, a sedmi (kultura i umetnost) ovde.
SGN-DOH-BEG
Poslednje hošiminsko prepodne proveo sam pišući evo ovaj dnevnik, posve zanemaren još od Fu Kuoka, i pio kafu. Gospođa je svojim prisustvom ulepšala pijacu Ben Tan, međutim sam ja toga iskustva izabrao da budem pošteđen.
Zgrožen preduzetničkim duhom Vijetnamaca, odbio sam da na aerodromu platim pivo četiri dolara. Supruga mi je skrenula pažnju na iracionalnost ove moje radnje, ali nisam se, po običaju, dao pokolebati.
Ovoga puta takođe nije bilo nikakvih kvarova u toku leta ili pre poletanja, međutim je po ukrcavanju osoblje objavilo da traži nekog od putnika imena sumnjivo sličnog mnome, makar u interpretaciji osobe koja je obaveštenje čitala.
Od zabavnog programa, izdvojio bih na gospođin predlog pogledan Ocean‘s Eight i Ant Man And the Wasp.
Od franšize Ocean‘s gledao sam samo prvi i drugi prvi (onaj iz 1960. I onaj iz 2001), i nijednim nisam bio posebno oduševljen. Ovaj je, međutim, najbolji – ne fali mu gotovo ništa, žene vide nakit, žene ukradu nakit na zabavan način, žene smeste nekom drugom na zabavan način. Za razliku od kazina iz prvih delova, ovde se kradu dijamanti, i to tokom neke velike njujorške selebriti priredbe o kojoj se sigurno besomučno tupilo u onoj precenjenoj i izvikanoj seriji, ali naravno da ne mogu da se setim kako se zove. Slutim da se pojavljuje i gomila selebritija u ulogama sebe samih, međutim sam prepoznao tek nekoliko. U svakom slučaju, gospođe patetično objave da im je glavni razlog za upuštanje u krađu motivacija devojčica da se bave poslom „kriminalca“, obuku se u lepe ‘aljinice, prošetaju nekim stepeništem, i obogate se uz tek jedno zjapeće grotlo od logičke rupe u zapletu.
Ant Man And the Wasp se može (i verovatno i treba) gledati kao nastavak prilično dobrog Antmana iz 2015. godine. I sam je prilično dobar, ali to je sve što bih o njemu mogao da kažem. Ne razočarava, ne bavi se previše vezama sa drugim delovima mamutske franšize, i to je dobro. Ima koherentan i zabavan zaplet, Majkl Daglas ima čestitu ulogu, humor je sveden na razumnu meru, ali ipak prisutan, i Pol Rad ga dobro nosi.
Iako smo mi, gledaoci superherojštine i spejs opera, navikli na bulšit nauku, Entmen i Osa su zaista postigli novi vrhunac po tom pitanju, kada je čak i meni, ponosnoj alumni filfaka, bilo jasno koliko lupetaju gluposti sve vreme, par puta sam se naglas nasmejala na rečenice tipa “Vektori nam nisu u redu”. Meni je bio dosta lošiji od prethodnog, ne zbog bulšit nauke nego mi je prosto priča bila manje zanimljiva a negativci prebledi čak i za Marvelove standarde (prim. gosp).
Let za Beograd čekamo u „porodičnoj tihoj sobi“ Doškog aerodroma, okruženi putnicima u različitim fazama ushrkanosti. Dok ja kucam evo baš ovaj red, gospođa troši vreme na voljni nedostatak svesti. Na doškom aerodromu suočio sam se sa proizvodom koji su domoroci krstili beef bacon. Nemam objašnjenje tog fenomena.
Razno
Ovde ćemo razmotriti nekoliko crtica uopštenih i nesređenih utisaka kojima nije bilo mnogo mesta ranije.
Državna odmorišta – lokalne turističke agencije imaju monopol na organizovanje raznih izleta, a turistički obilasci moraju uključivati i pauze u za to posebno izgrađenim odmorištima. Odmorišta su na isti kalup – imaju toalete i prodavnice koječega. Na jugu se uglavnom radi o lokalnoj hrani, medu, i sušenom voću, dok su na severu to rukotvorine koje izrađuju osobe sa invaliditetom, koješta od tekstila, i hrana i piće, ali i kamene statue različitog stepena grozomornosti.
Istočnoazijski ekvivalent gipsane peradi
Ove statue posetioci teško da mogu odmah da ponesu sa sobom, tako da je uz njih istaknuta i ogromna tabla sa uslovima isporuke diljem zemljinog šara. Pored ove je i tabla sa fotografijama i imenima srećnih kupaca statua, ali stiče se utisak da bi prodavci mogli malo da porade na povezivanju imena sa slikama. Mislim, šta ja znam, možda je jedan od dvojice bradate pakistanske gospode „Dženi iz Montreala“, ali obojica sigurno nisu.
Kafeni lanci – kada sam pre mnogo godina bio na jedan dan u Beču, raspitao sam se gde bi bilo dobro otići i popiti kafu. Jedan od odgovora bio je „Starbaks“. Starbaksa ima svuda, pa i u Vijetnamu, ali ovde ima i lokalnih lanaca sa VEOMA ODLIČNOM vijetnamskom kafom. Highlands Coffee i The Coffee House su možda malo skuplji, ali kafa im je VEOMA ODLIČNA. Pored kafe imaju i hladne i tople čajeve i druga pića. Highlands kafa u konzervi može da se nađe i u radnjama opšte prakse. Ako Starbaks ne bude druga američka invazija koja je propala u Vijetnamu, biću veoma iznenađen.
Cong Ca Phe – nije tačno da istoriju pišu samo pobednici. Pokret za oslobođenje Vijetnama koji se dvadeset godina borio protiv Francuza i Amerikanaca nikada se nije zvao Viet Cong. To su ime za Ho Ši Minov pokret Viet Minh (Savez za oslobođenje Vijetnama) izmislili propagandisti agencije CIA. Za potrebe marketinga, međutim, preuzeo ga je veoma preduzimljivi osnovač lanca Cong Ca Phe. Poslovnice lanca su ofarbane pretežno u zeleno, konobari i konobarke su obučeni pretežno u zeleno, u nekoj imitaciji uniforme Vojske Severnog Vijetnama (jer gerilci, je l’ te, uniforme nemaju; u tome je nekako poenta). Sad, kako je Viet Minh oterao strance iz Vijetnama manje-više znamo. Ovo dvoje stranaca je Cong Ca Phe oterao komercijalizacijom proste laži i nemanjem hladnog piva kada je ono bilo najpotrebnije.
Svila i ini tekstil – ima ih mnogo i relativno su pristupačni. Gospođa je pazarila jedan zanosan zeleni penjoar, jedan mrvicu manje zanosan slamnati šešir za kad bude radila u polju pirinča, i dve haljine tradicionalnog kroja po imenu ao dai, za upotrebu pred najširom javnošću. Ja sam sebi dopustio nove patike (sad sa ovim imam tačno jedan par celih patika) i dve kravate.
Ove dve kravate
Jezik i izgovor – vijetnamski jezik je nepotrebno težak za sirote strance. Ima preko 80.000 samoglasnika, i svaka promena dužine ili kvaliteta tona može drastično da promeni značenje reči. Mojih ofrlje nabifanih pedesetak reči i izraza, međutim, obično iz konteksta i mlataranja rukama razumeju brže i češće nego moj sasvim adekvatan engleski (uz jednako adekvatan kontekst i mlataranje rukama). Istim bogatstvom zapadnom uhu neobičnih zvukova u velikom broju obogaćuju i engleski koji u najvećem broju slučajeva slabo govore, čak i oni koji rade u ugostiteljstvu. Naravno, Vijetnamci imaju dužnost da svoju zemlju učine udobnom samo Vijetnamcima, a na nama ostalima je da se snalazimo u granicama mogućnosti.
Opšti utisak
Poznanici koji su putovali po Istočnoj Aziji, pre svega po Japanu i Republici Koreji, obično opisuju te zemlje kao “drugu planetu”. Vijetnam nije druga planeta. Hanoj, na primer, može (ako malo zažmirite) da prođe kao Atina bez autoputeva i sa nešto čitljivijim uličnim znacima. Takođe, pominjano je ludilo saobraćaja u većim gradovima, ali, uza sve gužve, nekako nema zastoja.
Sad, veoma je lako moguće da ja ne umem da čitam neku tako različitu kulturu kao što bih umeo neku bližu, ali deluje kao da cela zemlja negde ide. Vodiči, i naši i lokalni, mnogo pričaju o razvojnim projektima i planovima za svetlu budućnost (sva deca idu u školu, na Fu Kuoku se gradi hotelčina za hotelčinom, radi se na rešavanju problema otpada, u Hanoju se planira javni transport koji će eliminisati motore, i tsl). Ovo možda zvuči malo kao, što kaže naš narod, déjà vu, ali, za razliku od obećanja kula i gradova koje (bukvalno!) slušamo svaki dan, u Vijetnamu se ne čuje nikakav ironični otklon. Šta to tačno znači ostaje da se vidi, ali pojedinim delovima zemlje smeše se brze promene. Ako vas je nešto iz ovog putopisa zainteresovalo, požurite da ga vidite dok je još tu.
Glup fora za kraj
Sledi glupa fora za kraj. Nemojte je čitati.
Na beogradskom aerodromu dočekao nas je poveliki pano sa natpisom “U Republiku Srbiju zabranjeno je unošenje lovačkih trofeja divljih svinja”.
Je li to stvarno toliki problem? Mislim, odakle divljim svinjama lovački trofeji?
Da, znam.
Rekao sam vam da je ne čitate.
KRAJ
