Ovo je sedmi deo putopisa sa medenog meseca.

Prvi deo (put i prvi utisci) je ovde, drugi deo (zaliv Ha Long) je ovde, treći (kulturno uzdizanje u Hanoju) ovde,  četvrti (ostrvo Fu Kuok) ovde, peti (prvi utisci o Ho Ši Minu) ovde, a šesti (delta reke Mekong i klabing u Ho Ši Minu) ovde.

Još malo kulture

Ludi klabing po Ho Ši Minu preživev i od istog oporaviv se, otišli smo da posetimo Muzej lepe umetnosti.

Ima nečega zanimljivog u javnim muzejima savremene umetnosti. Ako su dobro vođeni, možete da vidite šta u umetničkom mejnstrimu važi za dobro. Bez obzira na to kako su vođeni (a muzeji u Vijetnamu su listom dobro uređeni i organizovani), vidite šta u političkom mejnstrimu važi za podobno.

Muzej lepe umetnosti smešten je u tri zgrade iz francuskog perioda, od kojih je jedna prostor za posebne izložbe (bila je izvesna gospođa koja je slikala cveće i devojčice, istakla se u otporu protiv Francuza, pa penziju provela u Francuskoj), pomalo zbunjujući objekat koji se bavi „Drevnom savremenom umetnošću“ i glavni izložbeni prostor sa skorašnjijim velikanima.

 

View this post on Instagram

 

ČEKAJ BRE MALO.

A post shared by Miloš Petrik (@m.petrik) on Nov 23, 2018 at 1:19am PST

Misteriju „Drevne savremene umetnosti“ rešili smo pretpostavkom da se radi o grešci u prevodu, pošto su u objektu uglavnom dekorativni i religijski predmeti anonimnih autora od sedmog veka nadalje.

Glavni deo izložbe bio je posvećen lokalnim velikanima. Pomalo neočekivano, dominiraju političke, ratne i pastoralne teme. Od ovih prvih, veoma je jasan antiamerički pravac, i malo toga drugog.

Predmeti koji obrađuju ratnu tematiku variraju u tehnici od gotovo stripskih skica do epskih kompozicija u ulju.

Crteži za ratišta su ubedljivo najzanimljivija stvar ovde (prim. gosp).

Opšti utisak je još da se, osim tematike, razlikuje i tehnika, tako da su prilično prisutni lak na drvetu i ulje na svili.

Voleo bih da nisam potpuni nemač pojma o umetnosti pa da vama četvorma čitalaca dodatno približim visoku kulturu Vijetnama, ali što vam je – to vam je.

Čolonska epopeja

– Mi bismo u Čolon.

– Gde?

– U Čolon. Distrikt 5.

– Šta?

– …ČooooLooon.

– Je l‘ možete da mi napišete to?

– Možda. *piše*

– A, Chợ Lớn! Pa što ne kažete?

Čolon je nekada bio pretežno Kinezima naseljena varoš u okolini Ho Ši Mina, a sada je jedan od njegovih brojnih delova. Njegovo ime znači „Velika Pijaca“, i koncentrisan je oko, nećete verovati, jedne velike pijace. Opšte su preporuke da se tamo ima šta pojesti, tako da smo gospođa i ja odlučili jednom da tamo večeramo.

Gospođa je istražila nekoliko ulica sa preporučenim restoranima, ja sam se vodio načelnom preporukom da se jede u jednom od restorančića oko pijace, i to je bio samo početak kolopleta zabune te večeri.

Budući da je taksi relativno jeftin i udoban, odlučili smo da ga angažujemo za potrebe ove ekskurzije. Taksista nas je uredno odbacio do pijace, koja je uredno bila zatvorena, jer naravno da nisu sve pijace otvorene i noću. To što sam ja pretpostavio da je gospođa mislila na pijacu i da je istražila i uverila se da ona u to doba radi, i što je ona mislila da sam ja mislio da nesporno otvoren red restorana na drugom kraju Čolona, naravno da veze sa stvarnošću nema. Taksisti smo rekli da nas ostavi u jednoj od prometnijih ulica, da bismo se malo orijentisali (ha!) i eventualno našli nešto što radi a da nam se sviđa. Rekli smo taksisti i da se vrati po nas posle dva sata.

Našli smo u blizini jedno mesto sa kineskom hranom, uz mnogo muke i posle gospođinog opsesivnog prevođenja jelovnika u celosti, naručili dva piva i neka dva predjela, i shvatili da smo imali u vidu dve potpuno različite stvari. Međutim, pošto smo videli da se nalazimo na oko pola sata hoda od najbližih restorana za koje smo znali da rade, shvatili smo da ćemo se našetati ili da će nas taksista čekati uzalud ili predugo.

Rešeni da makar probamo da platimo karmički dug, odlučili smo da babi koja prodaje sendviče na ćošku gde bi taksista trebalo da nas čeka makar pokušamo da objasnimo da, kada se pojavi, treba da mu kaže da nas ne čeka. Međutim, dok sam prevrtao po glavi moguće načine komunikacije sa lokalnom babom, primetio sam da na raskrsnici uredno stoji taksi iste kompanije. Sa istim vozačem u istom. Čoveku se očigledno nije žurilo da napravi neki pazar za dva sata, pa je blagoizvoleo da izbleji na uglu. Karma, pomislio sam, očigledno radi.

Taksista nas je spremno odvezao donekle gde ima restorana, međutim je umalo pregazio neko dete i ušao u verbalni konflikt sa detetovim (pretpostavljam) ocem. Mi smo izašli, platili, i promuvali se, shvatili da se svi restorani zatvaraju, i vratili (drugim) taksijem do centra, gde smo se izložili totalnom ludilu Ulice Bui Vijen radi nekoliko žica ražnjića.

Šta smo imali IV

Južnovijetnamska kuhinja se čini malo temeljnije izmešano sa kineskom, a i riba i morski plodovi učestvuju više, tako da se često viđa kombinacija škampa i svinjetine. Pomenuto je ranije da umesto teta sa kolicima sa blenderima na sve strane imamo tete sa kolicima na kojima je hleb za sendviče, meso i koješta još za sendviče, i malecki roštilj da podgreju meso i koješta za sendviče.

Lau, iliti lonac sa supom u kome se kuva koješta, koji smo već spomenuli, ovde je na svakom koraku. Najpopularnije su kombinacije mesa i ribe ili morskih plodova, a big dil su velike krabe. Pošto smo lau sa mesom krabe i teletinom već jeli u Hanoju, a SVE moguće vrste morskih plodova na Fu Kuoku, ovde smo preskočili, ali ubedljivo najpopularnije jelo, posebno kad izađe veće društvo rekla bih (a to je uvek, Vijetnamci ne izlaze ako ih je ispod 10 u društvu) (prim. gosp).

U Delti Mekonga jeli smo kokos u vidu sladoleda i karamela. Karamele se prave od kokosovog mleka i pirinčanog slada, onda im se dodaju ili ne dodaju arome. U ponudi su obične, sa pandanom (što je aromatična biljka koja liči na vanilu), kikirikijem (gospođine omiljene), đumbirom (moje omiljene), kakaom, i durijanom (probao sam, naravno, i dalje vuče na dizel).

Lokalni restoran je u okviru prilično standardno ukusne gozbe poslužio i tzv. ribu slona. Izgleda čudno, ali ukus joj nije ni po čemu naročit niti zanimljiv, kao naročito hrskavi stiropor.

Kinezi su, kao što je pomenuto, dugo već prisutni u južnom delu Vijetnama, a sa njima i njihovi restorani. Od dva koja su se nama dopala jedan je služio knedlice kuvane na pari punjene raznim punjenjima (suvozemnim, morskim, kombinovanim i vegunskim) dok je drugi imao mnogo širi dijapazon jela. Tamo smo se pred kraj puta založili prepelicama na puteru, morskim puževima, i raznim povrćem.

Postoji i jedna razlika između hošiminskog i hanojskog služenja supe sa rezancima: dok u Hanoju dobijete manje-više potpuno pripremljeno jelo, u Ho Ši Minu se deo pripreme odvija neposredno pred služenje: u činijicu se stave rezanci, zatim kuvano meso, crni luk na rebarca, pa nešto sitno seckanog presnog mesa, i to se sve zalije vrelom supom. Ono presnog mesa skuva se dok supa stigne do stola, a uz supu se služi više svežih travki, i raznovrsnije sveže travke, e da bi gost spremio jelo po svom ukusu.

Top lista vijetnamskog piva

1. Ha Noi (veoma pristojno)
2. Saigon Special
3. Saigon Green
4. Saigon Red
5. Dai Viet (okej)
6. Ha Long
7. Kinh
8. Larue (nemojte)

Nastaviće se…