Ovo je peti deo putopisa sa medenog meseca.
Prvi deo (put i prvi utisci) je ovde, drugi deo (zaliv Ha Long) je ovde, treći (kulturno uzdizanje u Hanoju) ovde, a četvrti (ostrvo Fu Kuok) ovde.
Prvi utisci o Ho Ši Minu
Neverovatno, ali ovaj se put avion nije pokvario pre poletanja, niti (koliko je meni poznato) u toku leta. Veoma smo dosadno sleteli i povezli se ka hotelu.
Na prvi pogled, grad deluje šire od Hanoja – ulice imaju više traka, i projektovane su pod pravim uglom. Iako ima i mnogo više stanovnika, ne deluje kao da ima gužvi. Saobraćaj, ako ništa drugo, makar ne stoji. Ako je Hanoj bio malo Moskva, a malo Požarevac, Ho Ši Min je, čini mi se, malo Pariz sa mrvicom Vilijama Gibsona, malo Hong Kong za siromašne.
Ko vidi ovoliko neona i ne dobije odmah želju da hakuje neki mejnfrejm 2003. godine, nije čovek.
Upozoravali su nas da je Ho Ši Min mnogo teži za saobraćaj od Hanoja. U Hanoju je moja gracilna polucrnogorska gospođa, koja može da pojede osmoro Vijetnamaca sa sve motorima, ipak povremeno bila taokinjom reke neobuzdanih motorciklista (o njenom plahom i samozatajnom suprugu da i ne govorimo). Ovde 1) ima semafora i 2) domoroci se često pretvaraju da oni postoje. Ipak, u gradu Ho Ši Minu živi oko 13 miliona Vijetnamaca, svaki od njih ima najmanje četiri motora, od kojih najmanje tri vozi u isto vreme.
NE ZNAM KAKO, TAKO JE.
Druga značajna i očigledna razlika je brojnost i samouverenost uličnih spopadača. U Hanoju vam mašu sa ulice ili glasno reklamiraju lokale. U Ho Ši Minu vas vuku za ruku i stoje vam na putu dok ne priznate njihovo postojanje. Sve u svemu, mnogo neprijatnije iskustvo.
Takođe, ceđeni sokovi od voća su manje frekventni na ulici. Zamenjuju ih ulični roštilji/sendvičare. Seckano i očišćeno voće i dalje se može kupiti na ulici, ali ovde ga posipaju solju sa čili papričicom (a ne šećerom). Ko misli da je ovo odvratno nije ništa do tužni nemač pojma.
Vodič Miloš nas je proveo okolinom hotela, koji se nalazi veoma blizu popularne turističke ulice Bui Vijen. Na prvi pogled, ona se ne razlikuje od prometnijih ulica u gradu – danju. Noću, međutim, iz potpuno neobjašnjivih razloga, svaki veći bar pomisli da je noćni klub, i odvrne buku na 11.
Vijetnamci mnogo vole trens i pop sa trens ritmovima i to je… Jedinstveno iskustvo (prim. gosp).
Manji lokali, u koje ne verujem da je moguće nagurati veći zvučnik, rešavaju problem relativnog mira i tišine tako što parkiraju pevača sa pojačalom i mikrofonom ispred svog lokala, gde se bori za prostor sa gutačima vatre, prodavcima sendviča i voća, taksijima, motorciklistima, i vozilima hitnih službi.
Ulica Bui Vijen noću.
Mislim da ovo u većini slučajeva nije nikakav unajmljeni pevač, već prosto random osoba sa aparaturom za karaoke, koju iz nekog razloga svaki drugi Vijetnamac nosi na svom motorčetu. Samo tako stanu gde je zgodno i počnu da pevaju nekog vijetnamskog Čolu ili Džibonija osećajnim glasom. A onda ovi od preko puta takođe odvrnu pojačalo na 11 i neko tamo počne da peva neku skroz desetu pesmu. Takođe, u Vijetnamu je očigledno i dalje najnormalnija stvar da se prevede neka zapadnjačka pesma, autorska prava ne znam da li plaćaju, tako da smo čuli, između ostalog, obrade Kotunjovog hita Lasciatemi cantare i Tarkanovog Simarik. Ozbiljno (prim. gosp).
Posle laganog popodnevnog obroka u ispodprosečnom restoranu (koji je ipak prvi koji služi veliko pivo!) otišli smo na večeru, pa na počinak pred kulturno uzdizanje.
Predsednička palata i Muzej posledica rata
Prvi muzejski prostor koji smo posetili bio je krug palate predsednika Republike Vijetnam (Južni Vijetnam). Na tom se mestu ranije nalazila palata francuskih kolonijalnih upravnika, i u jednom od pomoćnih objekata postavljena je izložba o tom periodu istorije grada.
Nisam očekivao toliko frankonostalgije tako daleko od Španije (smeh).
Predsednička palata; fotograf: Sofija Vuković Petrik
Uprkos tome što se kolonijalizmu ima svašta zameriti iz načela, sindrom ranjenog orla hara i jugoistočnom Azijom. Izložba se fokusira na tehnološke i društvene inovacije koje je francuska uprava uvelana teritoriji pod svojom upravom, i, iako pominje brojne ustanke i pobune protiv strane uprave, ne ulazi u razloge njihovog izbijanja. Dopunjena je pristojnity biografijama znamenitih ličnosti iz kulturnog života perioda pre nezavisnosti i predmetima za svakodnevnu upotrebu. Ovo je i prvi javni prostor gde se o staroj sajgonskoj vladi ne govori kao o „marionetskom režimu“ ili „američkim saveznicima u južnom Vijetnamu“, kao u muzejima na severu, već oprezno i neutralno kao o „vladi Republike Vijetnam“.
Sama predsednička palata podignuta je po nalogu prvog predsednika Republike Vijetnam No Din Zijema, pošto je stara palata francuskih upravnika srušena tokom pobune dvojice pilota ratnog vazduhoplovstva koji su odlučili da neće da bombarduju pokret otpora toga dana. Zijem je preživeo atentat i naručio novu palatu koju ipak nije stigao da koristi, jer je ubijen u državnom udaru ubrzo potom.
Palata, pod imenom Palata Nezavisnosti, bila je rezidencija i kancelarija predsednika republike. Sada se zove Palata Ujedinjenja. Projektovana je u modernom stilu i nameštena raskošno, ali uglavnom funkcionalno. Predsednik i njegova porodica imali su na raspolaganju skroman stančić od skvilion kvadrata sa atrijumom, bioskopom, bibliotekom, sobom za igre i stolom za bilijar, dok je javni deo zgrade bio zauzet raznim salonima, kancelarijama, i sobama za prijem. Podrum je bio predviđen za sklonište, kako od strane, tako i od sopstvene avijacije.
Soba za igre; fotograf: Sofija Vuković Petrik
Po preporuci vodiča posetili smo i Muzej posledica rata, koji se nalazi veoma blizu. Tamo se diskurs vraća u partizansko-pravoverni registar, a izložba se sastoji od nekoliko celina: podrška miru u Vijetnamu sa raznih strana sveta, fotografije ratnih izveštača raznih nacionalnosti, izložba o torturi političkih zatvorenika pod francuskim i sajgonskim režimom, i, konačno, izložba o posledicama korišćenja hemijskih herbicida u raždžunglavanju terena tokom rata. Teško je napisati bilo šta suvislo o tome, a da se ipak pobegne od opštih mesta. Preporuku vodiča podržavamo.
Ima između ostalog i izložba dečjih crteža o posledicama bojnog otrova poznatog pod nazivom “Agent Orange”, ja stvarno upozoravam sve koji nemaju čelični želudac i oklopljeno srce da tamo ne ulaze. A i da ceo taj deo o posledicama bojnih otrova preskoče ili prođu brzinski (prim. gosp).
“Majka”, Njuejn Hoang Hui, Muzej posledica rata
Nastaviće se…
