Ovo je četvrti deo putopisa sa medenog meseca.
Prvi deo (put i prvi utisci) je ovde, drugi deo (zaliv Ha Long) je ovde, treći (kulturno uzdizanje u Hanoju) ovde.
Fu Kuok
Fu Kuok je ostrvo na jugu zemlje do kojeg stižemo letom lokalnog prevoznika sa hanojskog aerodroma.
Dobro je počelo: već dok smo se ukrcavali, gospođa je izjavila da je gladna, da bi se avion zbog kvara vratio u Hanoj. Kvar je popravljen (nadam se – letimo ka Fu Kuoku dok ovo pišem; ako nisam u pravu, nećete ni čitati), avion je poleteo, a obrok koji nam je poslužen u toku leta pre je bio nešto što bi dobrodržeća tetka poslužila svojim drugaricama uz kafu (slatki biskviti) nego nešto što bi umirilo moju gospođu na sat-dva, koliko traje let. Srećom, razdvaja nas prolaz između sedišta.
Nakratko sam poželeo da drpnem kravatu stjuarda Vijetnam Erlajnsa, međutim sam se predomislio kada sam video da je na lastišu.
Ostrvo Fu Kuok je decenijama je bilo sporno između Vijetnama i Kambodže, iako je potpuno neprikladno za život ljudi. Sada se na njemu ne nalazi gotovo ništa osim gradilišta hotela jer, prema kazivanju vodiča, plan za razvoj turizma podrazumeva konverziju ovog negostoljubivog parčeta kopna u neku vrstu Makaa za siromašne.
Ovaj pakao od vremena pratio nas je gotovo sve vreme.
Varoš Zung Dong podseća na bilo koje morovalište na svetu: platite velike pare da biste uopšte tamo stigli, izlažete se neprijatnosti putovanja, do plaže se teško dolazi iodakle osim iz većih hotela koji su uz samu plažu izgrađeni, vruće je, uopšte neprijatno, i završite sa estetski krajnje nepoželjnim tamnjenjem kože ma koliko se dobro čuvali. Moj prvi impuls je da ove fine ljude koji ovde žive treba preseliti negde gde može da se živi, a samo ostrvo potopiti pre nego što postane Budva na Mekongu (znam da je reka Mekong oko sto kilometara istočno odavde, ali tako izgleda).
Srećom, posle podne se prilike bliže granici podnošljivog, i postoji najmanje jedan plažni bar iz kojeg je moguće izneti piće na neko bolje mesto. Gospođa je platila dve lokalne neznanke da je bez ikakvog razloga dodiruju sat vremena. Kaže da je bila zadovoljna.
Saloni za masažu se u Vijetnamu nalaze na svakom koraku, pa tako i duž plaže. Usluge vrlo povoljne, kvalitet zadovoljavajući (prim. gosp).
Koliko god bilo nepodesno za život ljudi, ostrvo Fu Kuok i vode oko njega su dom mnogim jestivim životinjskim i biljnim vrstama. Kupili smo petogodišnju zalihu bibera (koji se na ostrvu gaji), a pohara Zungdonške pijace je priča za sebe.
Odvezli smo se i na Plažu Bibera. Nismo morali; ista je kao i bilo koja druga plaža, samo što mora da se stigne čak do tamo. Lignje su bile okej.
Lignje su bile najbolje lignje na žaru koje smo ikad jeli (prim. gosp.).
Sve u svemu, ovo ostrvo je jedino dobro ako imate poznanike i prijatelje koji su naseli na sveprožimajuću podvalu da je letovanje na moru „dobro“. Ova očigledno proizvoljna potrošačka navika izdignuta bez ikakvog razloga na nivo društvene norme od vaših inače sasvim pametnih, normalnih i razumnih prijatelja i poznanika napraviće ljude koji će na vaše fotografije, na primer, pijenja piva na plaži u novembru gledati sa pohlepom i zavišću. Ako želite da izazivate tu vrstu negativnih osećanja kod vaših prijatelja i poznanika (osoljenja sopstvene guzice željne članove porodice neću ni pominjati), na čast vam.
Pakao. Pa. Ka. O.
Neću lično reći da sam iznad toga.
Ovo ostrvo ostavljamo sklonijima kuvanju sopstvene ličnosti na tihoj vatri, i letimo ka Ho Ši Minu.
Šta smo imali III
Gotovo da ima premalo interneta da bismo obradili sve moguće vrste ribe i morskih plodova koji su stradali od naših ruku.
Školjke služe obično sa sosom od ljute paprike i limete, dok ribu i lignje sa roštilja najčešće sa mešavinom soli i ljute paprike u koju komadić lignje može da se umoči.
Lignje na žaru (najbolje), vodeni spanać baren sa celim komadima belog luka, i so sa papričicom za umakanje.
Dodao bih tome i da smo u lokalnom plažnom baru pili lokalno plažno pivo (kada sam pitao šta imaju, devojka za šankom je nekoliko puta rekla low-cost, na moje potpuno nekontanje promenila na locust, da bih tek posle desetog puta shvatio šta je muči). Zove se Kinh, i nije bilo strašno.
Uz njega je išao i kikiriki sa cimetom i − zamislite! − ljutom paprikom, koji mislim da bi išao i uz neko domaće low-cost pivo, što ću isprobati pre ili kasnije.
Takođe sam u međuvremenu saznao da pominjani Tiger uopšte nije vijetnamsko, već singapursko pivo, koju grubu grešku ovom prilikom ispravljam.
Od probavanja koječega izdvojio bih još i durijan, legendarno smrdljivo voće zabranjeno u metroima i zatvorenim prostorima širom Azije. Viđao sam ga na televiziji i slušao legende o nejmu, tako da sam očekivao da ću se u najmanju ruku onesvestiti kao viktorijanska snaša kada kada ga susretnem uživo. Nije, međutim, smrdeo ni upola onoliko koliko sam očekivao, što je malo razočaralo. Probao sam ga u sladoledu od kokosovog mleka, i… Ne znam. Nije odvratno da ne može da se proguta, ali uopšte nema ukus kao nešto što bi inače trebalo stavljati u usta. Ako se „napolju“ oseća kao trulo meso, pod jezikom je nešto nalik na dizel.
Nastaviće se…
