Ovo je treći deo putopisa sa medenog meseca.
Prvi deo (put i prvi utisci) je ovde, a drugi (zaliv Ha Long) ovde.
Hanojska rokada
U Hanoju nas je sačekalo iznenađenje: iz sobe bez prozora premestili su nas u sobu sa prozorom. Imamo divan pogled na red klima-uređaja na susednoj zgradi, vrlo industrial. Samo što sad ulazna vrata sobe ne mogu da se otvore, a vrata od toaleta ne mogu da se zatvore. Hajd‘ sad. Nisam preterano zadovoljan time što su mi neznanke bukvalno pretresale prljav veš. Imam utisak da je košulja u kojoj sam putovao u tim savršenim mikroklimatskim uslovima počela da fermentira, tako da ćemo se okoristiti javnom perionicom veša. Nadam se najboljem, međutim spremam za najgore.
Zidna umetnos’ od koje smo morali da se oprostimo.
Pokušali smo da nađemo nešto što je na mapi koju smo dobili u hotelu bilo obeleženo kao „Lenjinov Park“. Šta god da je ono, jeste park, ali Lenjina videli nismo. Iako je izgledao lepo, odbilo nas je to što je bio mrkli mrak, pa se pacovi nisu videli dobro. Da se pojam umetničke slobode proteže i na mape shvatili smo i tokom traženja hanojske katedrale posvećene Svetom Josifu, ali nju smo makar uspešno locirali.
Sveti Josif Hanojski slikan tajvanskim krompirom noću; fotograf: Sofija Vuković Petrik
Moj potpuno prirodni i načelno svakako opravdani zazor od davanja drugim ljudima da diraju moje stvari ovoga puta nije naišao na potvrdu. Ovoga puta. Sve što smo predali na pranje vraćeno je čisto i opeglano.
Poslednji dan u Hanoju posvetili smo kulturnom uzdizanju. Posetili smo Muzej žena Vijetnama, i upoznali se sa… ženama Vijetnama.
Žene VIjetnama žive u evo ovom muzeju. Sitne su, staju komotno. Fotograf: Sofija Vuković Petrik
Od tradicionalnih predmeta za domaćinstvo, preko svadbenih običaja svih vijetnamskih naroda i narodnosti (ima ih najmanje 617.000) i obreda vezanih za kult Boginje Majke, pa sve do učešća četrnaestogodišnjih revolucionarki u revoluciji i ratu za oslobođenje Južnog Vijetnama. Meni je ostalo u sećanju da su se oboje ministara spoljnih poslova vlada potpisnica Pariskog sporazuma, kojim je zaključeno primirje u januaru 1973, prezivaju isto. Izložba se završava fotografijama i kratkim biografijama trenutno živućih poznatih Vijetnamki: umetnica, političarki, muzičarki i modnih kreatorki.
“Centar za goli marketing”, kaže rabin Gugel. Ja se pitam što ne slikah i pločicu uz poster.
Nastavili smo ka Hramu književnosti (za koji slutim da bi trebalo zapravo da bude Hram humanističkih nauka), što je neka vrsta konfučijanske alhemičarske akademije iz XIX veka. Tri prostrana dvorišta projektovana u skladu sa sakralnom geometrijom povezana su kapijama sa simbolički značajnim imenima.
Veoma Simbolički Zmaj na Ćupu Nedokučivog Značaja
Pored dva mala hrama posvećena znanju i večitom uzornom učitelju Konfučiju, kompleks sadrži i kolekciju kamenih tabli na leđima jednako kamenih kornjača na kojima su uklesane velike mudrosti raznih učenjaka. Detalji o rasporedu objekata i protokolu kratanja kraljeva i učenika unutar dvorišta izmiču sećanju, ali imaju duboko mistično značenje. Kao i sve u vezi sa bilo kakvom religijom, nemaju nikakvog smisla, međutim, kao koješta u vezi sa svakom religijom, imaju neospornu estetsku vrednost.
Gutač Ključeva i Kamera, bazen jasne mističke i praktične svrhe u Hramu Književnosti
Poslednji muzej koji smo obišli bio je vojnoistorijski muzej. Nalazi se preko puta Lenjinovog parka, ovog puta pravog, i sadrži postavku koja se uglavnom sastoji od predmeta koji su pripadali raznim slavnim i anonimnim borcima oslobodilačkih ratova: protiv Kineza, Mongola, Francuza, i Amerikanaca. U dvorištu se nalazi i lokalna verzija Martinovog Gvozdenog prestola: skulptura od oborenih neprijateljskih vazduplohova. Narativ koji okružuje svaku postavku stavlja akcenat na otpor imperijalistima i kolonijalistima u svakom ratu koji je Vijetnam vodio.
Plehani presto.
(znam da je duraluminijumski i čelični, ali to ne aliterira)
Ako sećanje služi, Ežen Jonesko je jednom prilikom izjavio da je u rodnoj Rumuniji učio kako su Rumuni uvek vodili pravedne odbrambene ili oslobodilačke ratove, da su se uvek borili na pravoj strani, i da su zato dobijali ratove, osim u slučaju izdajstva. Kada se iz Rumunije preselio u Francusku, objašnjeno mu je da su zapravo Francuzi bili ti koji su vodili pravedne odbrambene i oslobodilačke ratove, koje su zato uvek dobijali, osim u slučaju izdajstva.
Mislim da Jonesko nije popularan u Vijetnamu. Nije ni kod nas, pa mu ništa ne fali.
JER JE MRTAV.
Drug Ho, koji leži u salamuri u svom monumentalnom mauzoleju, nije primao posete. Vojnici u svečanim belim uniformama čuvali su žutu liniju oko mauzoleja preko koje se nije smelo preći. Gospođa je dotakla svoje anarhističke korene i zašla možda čak metar u ovaj zabran revolucije i narodnooslobodilačkog rata, ali sam pravovremenom verbalnom intervencijom sprečio eskalaciju incidenta.
Mauzolej Hoa Šija Mina
Kulturno uzdizanje u Hanoju završili smo posetom lutkarskom pozorištu. Od malih nogu, lutkarske predstave ne podnosim. Poglavito stoga što sam uglavnom gledao domaće predstave za decu, a autori i izvođači za decu (čast začuđujuće retkim izuzecima) u nas kao da namerno otaljavaju apsolutno sve što rade. Ovo je nešto sasvim drugačije. Devetoro animatora pokreće ukupno ne znam koliko lutaka, sve sa svetlosnim, vodenim i pirotehničkim efektima, dok osmočlani orkestar izvodi muziku i naraciju. Predstava se sastojala od nekoliko pastoralnih, bajkovitih, i legendarnih prizora. Simultanog prevoda na neki meni razumljiv jezik nije bilo, ali pojedine prizore nije bilo teško razumeti: parenje tehnikolor ćurki ili borba vodenih zmajeva sa vatrenima veoma se lako čitaju, dok scena u kojoj kornjača okružena dimom uzima mač nekoj kraljevskoj figuri očigledno traži kontekst koji ovom gledaocu fali.
Ovako kulturno uzdignuti, izvrnuli smo se u novoj, prozorom ukrašenoj sobi, i pripremili za sledeću stanicu – ostrvo Fu Kuok.
Most Long Bijen
Pre Fu Kuoka, međutim, digresija.
U toku vožnje ka Ha Longu , vodič Biserko je pričao nešto malo o istoriji Hanoja, „Grada okruženog rekama“. Prilikom prelaska jedne od njih, Crvene reke (ime na Vijetnamskom), skrenuo nam je pažnju na najstariji most, Long Bijen, izgrađen u vreme francuske okupacije (i nazvan po starom imenu Hanoja). Naša vodičica, a i gospođin bivši šef koji je jedno vreme živeo u Hanoju preporučili su taj most kao „mesto gde se izlazi predveče“.
Gospođa i ja smo se dogovorili da ga istražimo. Možda baš nisam bio prisutan kad smo se dogovorili, ali šta je – tu je.
Koliko smo videli, postoje dva puta do mosta sa naše strane Crvene reke. Jedan vodi spiralnim stepeničicama do izlaza sa jednog jedinog perona železničke stanice koju, prema kazaniju naše vodičice Dragane, vozovi retko koriste. Peron je samo betonska ploča sa uskokolosečnom prugom, jedva ima gde da se stupi iz voza. Odatle se na most može samo pružnim delom.
Drugi put vodi petljom koju koriste motorciklisti do pešačke staze uz ivicu mosta. Ivicu sa jedne strane štiti ogradica, dok je sa druge potpuno otvorena ka jednom od drumskih delova mosta. Ogradica, tamo gde je ima, meni dolazi otprilike do polovine butine. Reka motorcikala kreće se u oba smera.
Nisam od onih koji strah za goli život iz bilo kojih razloga smatraju zabavnim, a i bio sam nevoljan da posle tek nešto više od mesec dana braka obudovim, te sam predložio gospođi da se uzdržimo od poštovanja dogovora, makar u ovom slučaju. Prihvatila je.
Šta smo imali II
Severnovijetnamska hrana uglavnom se sastoji od testenine, pirinča, govedine, i piletine. Jedno od jela koje preporučuju brojni internetski autoriteti je bún bò Huế – rezanci sa govedinom na huejski način. Kako, makar ovoga puta, staru prestonicu Hue zaobilazimo, našli smo restoran koji služi ovo jelo. Ne razočarava, ali ne fascinira – prosto, dobro je. Slično italijanskoj testenini, lako je napraviti bilo koje od ovih jednostavnih jela, samo sve mora da bude Kako Treba. Testenina dobro skuvana, govedina lepo dinstana i začinjena, kikiriki i sveže travke adekvatno usitnjene.
Gospođa se odlučila za salatu od mladog bambusa sa svinjetinom i rakovima. Zašto svaka salata ne sadrži makar ribu ili meso, ako već ne može oba, nikada neću razumeti.
Tipično predjelo, koje smo jeli i kao užinu, predstavljaju rolnice od pirinčanog papira sa raznim punjenjima. Mogu biti sveže (gỏi cuốn) ili pržene (nem), dolaze u mnogo različitih varijanata, dobro idu uz pivo i služe se sa ljutkastim sosom za umakanje.
Možda izgleda kao salata u kondomu (© Majda Vidaković), ali gotovo sam siguran da je ukusnije.
Lẩu, ili, u nedostatku bolje reči, vijetnamski lonac, je čorbasto jelo sa određenim stepenom autonomije za jelca. Supa se služi na gorioniku i sve vreme krčka, a ostatak komponenti ubacuje se po želji, dok se ne skuva. U našem slučaju, to su bili govedina, meso rečnih rakova, razne vrste rotkvastog povrća, i spanać. Količina koja se služi obično je više nego dovoljna za troje ljudi, a četvoro ne bi ostalo gladno. Savladiva je, međutim, za dvoje gladnih Balkanaca.
Lẩu – interaktivno jelo za četvoro ili dvoje baš alavih.
Pomenuli smo već da svežeg voća i teta koje ga cede ima na svakom ćošku. Kod tete koju smo već posećivali istim poslom probali smo i sok od voća za koje ranije nisam bio čuo. U vijetnamu se zove rao, na engleskom rose apple fruit, liči na lakiranu crvenu krušku, a ukus mu je između veoma slatke kruške i dunje. Njegov sok vraća iz mrtvih.
Lokalni specijalitet je i kafa sa umućenim jajetom, koja se pije hladna ili topla. Sve što imam da kažem o ovom piću iscrpljuje se njegovim opisom. Mogu da dodam da je ukusno ako volite slatku i jaku kafu, ali meni se više dopada sa kondenzovanim mlekom.
Konačno, ogrešio sam se o pivo Ha Noi. Iako sam ranije ocenio rivalski Saigon Special kao bolji, verovatno je u pitanju bila samo razlika u seriji. Kada god smo kasnije pili pivo, a toga je bilo onoliko, Ha Noi se po mom mišljenju pokazao boljim, mada su oba pristojna. Treće lokalno pivo, Tiger (kasnije sam saznao da je Singapursko), zauzima treće mesto na ovoj neformalnoj top-listi.
Nastaviće se…
