Ovo je drugi deo putopisa sa medenog meseca. Prvi je ovde.

Ha Long

Ha Long (“Sleteli zmaj”) je zaliv na oko dva i po kilometara vožnje od Hanoja. Krasi ga arhipelag od velikog broja ostrva (koliko ih ima zavisi od toga ko broji; da se nađemo na oko 2000), koji je po legendi nastao kada su zmajevi bacili komade žada i dragog kamenja u more kako bi Vijetnam zaštitili od kineske invazije. Reljef koji je tako nastao toliko se dopao zmajevima da su odlučili da se tu nastane.

Prirodno stanište vijetnamskih zmajeva I

Pošteno govoreći, zamisliti zmajeve u letu kako se viju oko ostrvaca okomitih litica ne zahteva apsolutno nikakav napor za maštu.

Prirodno stanište vijetnamskih zmajeva II

Obroci na brodu su veoma podlo osmišljeni samo da bi demantovali izvesnog poznanika koji je blagoizvoleo izjaviti kako ću u Vijentamu smršati: sve je, prosto, dobro. I ima ga mnogo. I ne prestaju da donose. Posebno izdvajam školjke (nema slike; nestale su pre nego što sam stigao da fotografišem) sa sosom od paradajza, ljute paprike, belog luka, i ananasa.

Statua Germana S. Titova na Ostrvu Germana S. Titova

Od aktivnosti koje su nam bile obezbeđene posetitli smo Pećinu čuda, plažu na ostrvu Germana S. Titova, imali čas kuvanja – motali smo nem, a na kraju večeri nam je uvaljeno da (bezuspešno) pecamo lignje na varalicu. Mi, kao, simuliramo škampe, lignje, kao nasedaju. Stičem utisak da je ovo nalik na one prevare sa berbom aronije: ti platiš, oni ti dozvole da bereš, i na kraju im predaš šta si uradio. Srećom se od nas nisu ovajdili.

Nevesta peca glavonošce na medenom mesecu (nije eufemizam)

Prenoćili smo u iznenađujuće prostranoj i udobnoj kabini (za razliku od hotelske sobe u Hanoju, čak ima i prozor), i posle laganog doručka (kobasičice, slanina, jaja, voće) otišli na kajakarenje. Kajakarenje je, čini mi se, jedna od onih stvari za koje treba da se stekne osećaj. Ja sam stekao osećaj da kajakarenje možda nije za mene: nezgodno sam seo, kasno shvatio da sam nezgodno seo, i mlatarao nesrećnim veslom kao mahnit. Gospođa se mnogo bolje snašla; bio sam Džon Smit njenoj Pokahontas, samo još nesposobniji.

Prirodno stanište vijetnamskih zmajeva III

Domaćini su imali drskosti da nam obećaju lagani ručak oko dva sata posle onako laganog doručka. Imajući u vidu da su obroci dosad podrazumevali po oko sedam-osam jela, pomalo strepim.

S pravom sam strepeo. Ništa zato, lagano smo utrpali u sebe još pet-šest jela, i dotepeljali se nazad do Hanoja.

Jutro u zalivu Ha Long; fotograf: Sofija Vuković Petrik

Nastaviće se…