Ponekad se dogode te neobične kumulacije idiotizma koje teraju čoveka da misli kako je njegov život TV serija sa nedeljnom ili mesečnom temom. Ako bi tako bilo, moj život bi pisali udruženim snagama Siniša Pavić (pijan) i Franc Kafka (posle trećeg espresa). Sezonska tema je, čini mi se, transkripcija.
Nedavno sam bio žrtva dugačke i komplikovane prevare, a evo i kako: američka spisateljica Ursula Legvin otišla je, još dok je bila Krober, na doktorske studije u Francusku. Tamo je upoznala čoveka za kojeg se udala i čije prezime sada nosi. Ubeđen da je u pitanju Francuz, napisao sam tekst za koji se ispostavilo da je faktografski pogrešan. Quel blamage, što kaže naš narod.
Za ceo geštalt bilo bi potrebno pročitati i komentare, tako da ovde dajem TLDR verziju: Ursula me je najgrđe izneverila i zaljubila se u Amerikanca Legvina umesto u (nepostojećeg) Francuza Legena, i tako upropastila inače sasvim dobar tekst.
Međutim, ni mesec dana nije prošlo od tada, a na mi se desilo da me neko postavi pred sličan poblem: komplikacije sa ličnim imenom koje je u različitim ličnim dokumentima različito upisano.
Šta uraditi u ovakvom slučaju, nego upustiti se u akademsku raspravu? Mislim, ne bih ja, ali pitan sam. „Kako Amerikanci sve čitaju kako oni hoće? Ceo svet su osvojili! Kako, na kraju krajeva, Hrvati, pa šta im fali?“
Prapočeci jezičke politike.
Nisam, naravno, smeo da dozvolim da na tome ostane.
Onako odokativno govoreći, slutim da ne postoji korelacija između pravila o transkripciji i ekonomske moći države. Možda grešim, ali, ne. Ne grešim.
Ovde se previđa, naravno, da oni to uopšte ne čitaju „kako hoće“, niti pišu bez prilagođavanja. Niti je takav pristup preporučljiv ako se želi čitati ono što je napisano, uprkos tome što ga naš pravopis dozvoljava.
Mi smo u nešto boljem položaju od većine, zato što koristimo i latinicu i ćirilicu u svakodnevnoj komunikaciji, ali to ne znači da smo blizu pojma o tome kako se izgovaraju strana imena na, ne znam, poljskom, portugalskom, danskom, turskom, ili mongolskom. Ali, već kad stignemo do Grčke, nismo u stanju da se snađemo tako lako. Ko čita arapski? Hebrejski? Amharski? Devangari? Japanski?
Stvar je u tome da ni Gospodari Sveta (niti Hrvati) ne odustaju od transkripcije, samo je nedosledno sprovode. Ako već ne umemo da pročitamo „上海市“, zašto je „Shanghai“ za naše potrebe bolje nego „Šangaj“? Usudio bih se na tvrdnju da možda baš i nije. Šta je praktičnije: da naučimo kako se čita na skvilion jezika, ili da naučimo da koristimo jedan solidno?
One koji su do ovde stigli verovatno zanima kako se završio razgovor iz ove priče. To zavisi od toga koga pitate: osoba koja je postavila pitanje odustala je negde kod Grčke. Ja sam ostao da mrmljam dalje sebi u bradu.
Citat iz naslova: Džordž Karlin
