Australijski stendap filozof Adam Hils ima nastup u kojem kaže, da parafraziramo, kako su dobro živeli oni ljudi koji mogu da vas nasmeju i kad ih više nema.
Ovo je jedna takva priča. Potpuno je istinita, i setio sam je se po ko zna koji put u kupovini.
Ovo je priča o malom zelenom ulju.
Kad sam bio mlad, izrazito sam mrzeo idenje u prodavnicu. A ako sam nešto izrazito mrzeo duplo, to je bilo idenje u prodavnicu dvaput.
To se dešavalo ako bismo imali goste, pa bi me majka, glavna junakinja ove priče, slala u prodavnicu iz više puta „da ne nosim teško“, ili ako bi nešto zaboravila.
Jednoga dana, budući u poslu oko ručka, pozove me iz sobe i kaže: „Izvini, ali moraš u prodavnicu. Treba mi malo zeleno ulje.“
„Malo zeleno ulje, majko? Kakvo malo zeleno ulje?“
„Miloše, molim te, nemam vremena sad, nemoj da se praviš blesav, malo zeleno ulje.“
„Koje malo zeleno ulje?“
„Malo zeleno ulje što ga stalno koristimo, Miloše, molim te!“
„Malo zeleno ulje?“
„Malo zeleno ulje.“
Već u ovoj ranijoj fazi razgovora reči „malo zeleno ulje“ počinju da gube svako značenje i postaju nalik na besmislenu mantru iz horor-filmova; na amin na kraju nerazumljive molitve na aramejskom. Ipak, ja ne gubim nadu.
„Ne znam nikakvo malo zeleno ulje koje koristimo. Je l‘ maslinovo?“
„Nije maslinovo, obično malo zeleno ulje!“
„Je l‘ znaš slučajno marku ili proizvođača?“
„Ne znam stvarno, to je malo zeleno ulje, uvek kupim isto.“
„Da nemaš slučajno neko staro pakovanje?“
„Bacila sam. Ma prepoznaćeš, samo idi, molim te, treba mi za ručak.“
„Gde ima da se kupi to obično malo zeleno ulje?“
„U maksiju preko puta.“
„Sigurno?“
„Ma, u svakom maksiju ima, molim te, idi, treba mi za ručak.“
“Malo zeleno ulje?”
“Malo zeleno ulje, malo zeleno ulje”, poentirala je, uz gestikulaciju.
Kako se gestikulacijom objašnjava pojam malog zelenog ulja i zašto je majka mislila da će mi išta razjasniti ostavljam vama da zamislite.
Izbora nemav, odem ja tako u maksi preko puta. Istini za volju, ja jesam prilično zaboravan i prilično rasejan, ali u kuhinji se snalazim. Pogledao sam sve police, ne samo one sa sirćetom i uljem, dvaput, i nisam našao nikakvo „obično malo zeleno ulje“, a naročito ne „obično malo zeleno ulje koje stalno koristimo.“
(sada ni vama reči „malo zeleno ulje“ više nemaju nikakvog smisla, zar ne?)
Nađem, međutim, u maloj zelenoj bočici ulje od bundeve, koje ne da ne koristimo stalno, nego ne koristimo nikad. Zovem majku da pitam.
Očekivano, dobijem frustriran odgovor: „Ufff, Miloše, pa stvarno! Dođi, molim te, ovamo, pazi na pečenje, ja ću da kupim pa ćeš da vidiš.“
I ja, šta ću, odem kući da pazim pečenje dok pametniji i sposobniji odu da kupe malo zeleno ulje.
Ne prođe dugo i majka se vraća, guši se od smeha.
„Je li sve okej, majko?“
„Jao, izvini, molim te, evo ti, ovo sam htela“, kaže, i pruža mi nešto.
Tu već ja pretpostavljam da ipak nisam nepismeni moron koji ne može da se snađe u maksiju u kojem kupuje svakodnevno. Uzimam predmet iz njene ruke, a ona odlazi u dnevnu sobu da se guši od smeha u udobnosti fotelje.
Bacam pogled na ono što mi je dala.
Bela bočica.
Na etiketi je maleni, maleni crveni paradajz, malo manji od nokta na mom malom prstu. Pored njega je tek malo veći list zelene salate.
I natpis…
…alkoholno sirće.