„Zašto je ovako brdovito?“ pitala je devojka.

„Zamoliću da poravnaju sledeći put kad budemo išli“, stoički je rekao mladić.

Ivan je dokono prisluškivao njihov razgovor. Morao je nečim da prekrati vreme, a bio je previše nervozan da bi čitao. Izbegavao je da na posao nosi mobilni telefon, pa ni internet nije dolazio u obzir.

Autobus je stao, vrata su se otvorila, i u prolazu između sedišta pojavila se kabasta figura čoveka Ivanu znanog samo po nadimku Macola.

Ivan je kao mlad maštao o poslu na kome će mnogo putovati. Kada ga je, posle duge i neuspešne potrage, konačno dobio (sa neočekivane strane, preko neke rođačke veze), ispostavilo se da je posao mnogo drugačiji nego što je mogao da očekuje.

Posao se sastojao u tome da jednom ili dvaput mesečno preko imejla dobije fotografiju torbe ili ranca, kupi istu takvu torbu ili ranac, i sedne na autobus na liniji Solun-Beograd, ili negde između. Torbu bi napunio krpama, starim novinama, odbačenom odećom; bilo čime, samo da ne izgleda prazno. Na nekoj od usputnih stanica, obično u Skoplju, ušao bi Macola. Macola bi u odeljak za prtljag prethodno ostavio torbu istovetnu Ivanovoj. Ivan bi sišao gde je planirano, u Nišu, Beogradu, ili Solunu, a iz prtljažnika bi izvadio Macolinu torbu, diskretno obeleženu brojanicom oko remena. Ivanovu torbu Macola bi već bio izneo na nekoj od usputnih stanica.

„Zašto je sunce ovako jako?“ pitala je devojka.

„Zamoliću da smanje“, stoički je odgovorio mladić.

Ivan od pre dve godine, koji je treću godinu zaredom tražio posao koji ne podrazumeva branje povrtarskih kultura u sezoni i noćni rad u kiosku van nje mladića bi verovatno sažaljevao. Sadašnji Ivan bi se verovatno menjao s njim.

Macola je sišao u Preševu. O ramenu mu je visila Ivanova torba, ovoga puta neuobičajeno velika, i popunjena glavicama kupusa. Ivana je put vodio sve do Beograda.

„Zašto sad moramo uzbrdo da vukljamo sav ovaj prtljag?“ pitala je devojka.

„Kad stignemo kući, pisaću im da premeste stanicu“, stoički je odgovorio mladić.

Ivan je jedva prebacio torbu preko ramena. Brojanica mu se usekla duboko u meso.

Potegao je uz Balkansku kao Vesna Dedić, i u lavirintu dvorišta i prolaza našao stoletnu udžericu za kakve su svi mislili da ih u centru grada odavno nema. Kao i obično, stao je pred zelena vrata sa kojih se ljuštila farba, i pozvonio. Pločica pored zvonceta nije izdržala dodir njegovog znojavog dlana. Zarđali ekser koji ju je decenijama držao na mestu konačno je popustio, i ona je uz zveket pala na prag. Oslonivši se na vrata, Ivan se sagnuo da je podigne, i shvatio da se vrata pod njegovom rukom otvaraju.

To se nikada nije dešavalo. Uobičajena situacija je bila da se na vratima pojavi Reptil (ni njemu Ivan nije znao drugog imena, a iznenadio bi se da ono „Stefanović“ sa pločice ima ikakve veze sa stanarom udžerice). Reptil bi otključao, preuzeo torbu, uneo je u kuću i proverio njen sadržaj. Nešto kasnije bi izašao sa kovertom, iz koverte bi izvadio dogovorenu sumu novca, i dao ih Ivanu. Reptil je uvek zaključavao vrata dok je Ivan čekao.

Napao se u nedoumici. Nikada ranije nije bi odošao u takvu situaciju na poslu, a svaki od mogućih izlaza činio mu se rizičnim.

Da ode do svog stana? Nije bilo šanse da od cimera sakrije torbetinu koju je nosio. A ako bi je i odneo, šta onda? Ivan nije znao šta prenosi, i smatrao je da je mnogo bolje i zdravije za njega da ne zna. Ako bi torbu odneo kući, morao bi i da se reši njenog sadržaja, a pritom ne bi dobio obećani novac.

Ne bi valjalo ni da proto ostavi torbu na Reptilovom pragu. Ne samo da ne bi dobio novac, nego bi mu verovatno bilo zamereno što dragoceni tovar nikako nije obezbedio.

Odlučio je da uđe u kuću. Gajio je nadu da je Reptil tu, ali da ga ne čuje, da spava. Probudiće ga, ostaviti torbu, uzeti pare, i otići svojim putem.

Gurnuo je vrata. Reptilova udžerica bila je skoro potpuno prazna. Nije bilo nikakvog nameštaja, osim dušeka koji je verovatno služio kao krevet. Sa strane se nalazio umivaonik, a pored njega klozet. Štednjak sa jednom ringlom bio je uključen u utičnicu na naspramnom zidu.

Spustio je torbu, zatvorio vrata, i osvrnuo se oko sebe. Očiglednog mesta na kojem bi Reptil držao novac nije bilo. Prevrnuo je dušek, i našao samo daščani pod. Oblak prašine podigao se sa ležaja, i Ivana je zasvrbeo nos.

Oglasio se telefon. Zvonjava je prepala Ivana, pa u prvi mah nije shvatio da dolazi iz samog dušeka. Kada je najzad iskopao spravu, zvonjava je već bila prestala. Telefon je bio stari model, imao je možda i svih petnaest godina, LCD ekran, i tastaturu sa koje su poispadali svi dugmići. Razmišljao je da li da uzvrati poziv. Lako bi bilo naći poslednji propušten poziv u memoriji telefona, ali šta bi rekao? Taman kada je rešio da vrati telefon u skrovište u dušeku, on je ponovo zazvonio.

„Halo?“

„E, Ivane, dobro sam te našao.“ Glas je pripadao Ivanovom rođaku Krletu, čoveku kome je Ivan imao da zahvali za posao.

„Šta je ovo? Gde je Reptil?“

„Reptil je morao da ide, a moraš i ti. Ostavi sve ono i skloni se negde na par dana. Javiću ti se.“

„A pare?“ pitao je Ivan, ali veza se već bila prekinula.

Bacio je telefon na ležaj, okrenuo se, i izišao iz udžerice.

A onda se setio da su na telefonu njegovi otisci. Na telefonu, na zvoncetu, na pločici sa imenom… Pločicu je spakovao u džep, a zvonce je obrisao rukavom. Slučajno je ponovo pozvonio, i poskočio od prepasti. Zatim je ušao u kuću.

Uzeo je telefon i stavio ga u džep, uz mesinganu pločicu. Osvrnuo se još jednom oko sebe, pokušavajući da se seti da li je dodirnuo još nešto, a onda se torba pomerila.

U prvi mah je pomislio da mu se učinilo, ali pokret se ponovio.

Oprezno je prišao i otvorio torbu. Iz torbe je iskoračila devojka.

Bila je sitna, tamnoputa i tamnokosa. Nosila je prljavu ružičastu majicu i gledala ga je bademastim očima koje su zračile strahom. Bila je prelepa. Smrdela je kao tvor.

Ivan se niotkuda setio priče nekog ministra kako bi se situacija u zemlji popravila ako bismo uvezli nekoliko hiljada nevesti iz Azije i podelili ih ruralnim bećarima. Nervozno se nasmejao.

Devojka se bojažljivo nasmešila, kao da razume foru.

Njeni prigušeni krici pratili su Ivana dok je zatvarao vrata udžerice. Trljao je podlaktice na mestima gde ga je grizla i grebala dok ju je pakovao nazad u torbu. Ako sledećih nekoliko dana bude nosio duge rukave, podlivi i ogrebotine će nestati pre nego što iko primeti. Nije se bojao da će ga ona prepoznati ako se ikada ponovo sretnu. Kako su Azijati nama svi isti, mislio je, tako smo i mi njma. Nije se preterano brinuo ni za njenu sudbnu. Neko će je već naći, pre ili kasnije, ako je već Reptil u obradi državnih organa. Za sebe se Ivan nije bojao. On je svoj tovar kupusa isporučio.