Kao i obično kada počinjem tekst o ‘kontroverznoj’ temi (ha… ha-ha) najpre koji disclaimer:
Želeo sam da mi se Džoker dopadne. Nadao sam se da će jedini problem ovog filma biti Betmen brend – bio sam ubeđen, naročito pošto je osvojio nagradu u Veneciji, da će film biti odličan prikaz nastanka jednog psihopate i ubice, i da će Džoker-estetika i narativ biti ‘na silu’ nakalemljeni na film kome to u suštini nije potrebno.
Prevario sam se.
No, vremenom, moj stav prema ovom filmu je omekšao. Iako sam daleko od mišljenja da je ovaj film dobar – ono što mislim da jeste dobro je što ovakav film postoji, ako ništa da dokaže da nije neophodno da film bude CGI-behemot da bi zaradio pare. Dakle, svi dušebrižnici i fanatični obožavatelji ovog ostvarenja – smirite se: moj cilj nije da uvredim vaš ukus, već da vam predočim zašto se meni lično ovaj film nije dopao. Koliko god se ne slagali oko toga kakav je ovaj film, nađite utehu u tome da se svakako slažemo da je dobro što postoji i što je bio uspešan.
Drugi disclaimer je vezan za prevashodno američku frku i paniku oko Džokera i idiotskim polarizovanim diskurskom koji je nastao kao posledica iste. Sa jedne strane imamo društveno angažovane social justice warriore i medije koji pokušavaju da cenzurišu ovaj film u ubeđenju da stvara previše empatije prema psihopatama i deluje kao ‘gorivo’ za masovne ubice, sa druge strane bezumne apologete koje film dižu u nebesa kao bastion slobodnog izražavanja i kreativnosti. Ne bih trošio vreme na ovaj kretenski konflikt iz dva razloga – prvi je što je ovo, kao što sam pomenuo, zapadnjački problem i kontroverza, drugi zato što su obe strane u ovoj raspravi potuni idioti.
E sad, sledi moja skraćena, dajdžest recenzija Džokera. Ako ste mnogo lenji i mrzi vas da čitate, možete stati posle ovog pasusa; posle toga ću ući u ‘sitna crevca’:
Džoker je bespredmetni film koji se u najbolju ruku može okarakterisati kao vešto snimljen, ali površan, omaž Skorsezeovom Taksisti ili Kralju komedije. U najmanju ruku, pak, Džoker je film lišen suštine, poente ili poruke, čiji je zaplet (ako se tako može i nazvati) ili ‘prikaz ličnosti’ predvidiv i mnogo puta viđen – u mnogo sposobnije napisanim, boljim filmovima.
…
Uh. Dobro. Ste još tu? Okej, pratite me onda u obrazloženju ovog mog mišljenja.
Shvatio sam da je najbolji način da izložim probleme ovog filma da počnem da postavljam pitanja. Kada kažem pitanja, ne mislim cepidlačenje, nitpicking i lov na nelogičnosti i greške – već na neka fundamentalna pitanja kada je reč o svrsi i nameri reditelja kada je pravio Džokera. Šta ovaj film želi da bude, a šta je zapravo? Očigledno film pretenduje da bude ozbiljna psihološka drama koja se bavi mračnim temama… ali ako želiš da budeš ‘ozbiljna psiholiška drama’ to znači da su standardi mnogo viši od ‘glupi akcioni blokbaster’; nije dovoljno da imaš odličnu fotografiju, glumca koji može da proda i čiča-glišu od lika, ili pokradanje Skorsezea.
No, hajde da počnemo sa pitanjima. Odgovori, ili nedostatak istih, će nam reći sve što je potrebno da znamo.
Ko je Džoker (u ovom filmu)?
U filmu koji se zove Džoker, kome je glavni lik dao ime, i koji je ceo navodna analiza i disekcija njegovog lika, strašno je da baš taj lik bude jedna od slabih tačaka.
Lik Džokera je nekoherentni i povremeno infantilni kolaž tropa i stereotipa ljudi koji pate od mentalnih bolesti. Ova nekonzistentnost počinje sa nejasnom definicijom njegovog poremećaja (Halucinira? Bipolaran? Narcisoidan? Asocijalan? Višestruka ličnost? Psihopatija? sveeee) ali se širi i na ponašanje i manirizme samog lika – Artur je čas maničan i agresivan, čas smotani aspergerovac, čas idiot-savant, čas sposobni kicoš, pa potom usamljeni edipovac a onda nastrani sociopata.
Ova nekonzistentnost u ponašanju je neretko bolno upadljiva – na primer, nedugo pošto smo etablirali da Artur zapravo ne kapira humor (scena kada se smeje na delove viceva koji nisu smešni, a kada se drugi smeju pak piše beleške) mi ipak imamo scenu kada se Artur smeje poput deteta na normalne ‘fore’ iz kviza. Isto tako njegov odnos prema nasilju se klacka iz ‘šokiran sobom i događajima’ u ‘kul sociopata’ – od scene do scene. Optimističnije nastrojeni bi rekli – pa da, ali to je i poenta! ‘’On je bipolaran ili štagod… on je LUUUD! Nepredvidiv!’’
Nažalost, veoma je očigledno da ovo nije slučaj, već da je lik Artura Fleka manje lik, a više kombinacija dela i činova koji najviše odgovaraju svakoj sceni. Te scene, pak, uglavnom kao cilj imaju samo da budu ‘kul’ ‘jezive’ ili da prizovu sećanje na scene iz drugih filmova sličnog tipa, te da gledaoc automatski ima asociacju vrste ‘u jee, on je baš lud’ – mnogi su čak i isticali kako je ovaj film ‘o njegovom laganom odlasku u ludilo, kapiraš?’… potpuno ignorišući činjenicu da je Artur lud na početku, i podjednako lud na kraju – ne postoji nikakva evolucija karaktera. Štaviše, film nema ‘muda’ da da pravu ili bilo kakvu konkretnu dijagnozu Arturu… zato što zna da je u pitanju samo frankenštajn raznoraznih afekata skupine drugačijih poremećaja (od kojih svaki, u pravom životu, ima potpuno drugačiji uzrok nastajanja).
Finiksu se valja skinuti kapa što je uspeo da napravi prilično dobar posao sa obirom na besmislenu skupinu motiva i arhetipova iz drugih filmova (i pop kulture) koji su mu dati. On je prevashodno odgovoran za ‘utisak’ da tu ipak ima nekakvog character arca ili napretka u liku – iako ga zapravo nema. To je ujedno još jedan od velikih problema ovog filma: Artur Flek počne film kao Džoker… i završi ga kao Džoker. Pride, ovim ne mislim na fizičke promene – naravno da on na kraju prođe kroz fizičku tranformaciju u Džokera. Problem je što, u nedsotatku lika, mi imamo samo nekoliko scena koje bi trebalo da simbolizuju preokret unutar lika – prvo ubistvo, druga ubistva, ubistvo majke – ali se nažalost Artur ponaša sasvim isto, ili slično, i pre i posle ovih događaja.
Film je režiran da ti da privid da se nešto strašno promenilo u Arturu (kao na primer posle rečenice ‘život mi nije tragedija nego komedija’) ali nam ne daje rezulate te promene. Zapitajte se: u koliko trenutaka u filmu ste pomislili – evo ga! Ovo je trenutak prekretnice, kada Artur konačno postane Džoker i nešto se zapravo promeni… ali se ispostavilo da to nije to. Scena kad prvi put pobije ljude u metrou? Ne, Artur je isti posle nje. Scena kada se suoči sa Tomasom Vejnom? Scena kad ode na imanje Vejnovih? A kada ubije majku? A kada ubije ortaka? A kada (valjda) ubije komšinicu zamišljenu devojku? Svaki od ovih scena bi trebalo da budu velika prekretnica u Arturovom liku, međutim ne dobijamo nikakvu nagadu, payoff niti naznaku da se on promenio. Ubistvo Marija, njegovog idola, bi diskutabilno mogla biti ta scena – ali i tu Džoker radi nešto što smo ga već viđali kako radi, sve vreme blebećući neki idiotski monolog koji ubada opšta mesta i… to je sve.
Da li je ovaj film analiza mentalne bolesti i poremećaja? Komentar, kao što nam se manje-više u lice kaže, na nemar društva prema duševno obolelim?
Na žalost, iako autor filma svojski potrudio da nam ‘nacrta’ kako je jedna od tema (valjda, kao) kako društvo nema obzira prema duševno obolelim ljudima – nezanemarljiv problem je nehajan odnos samog filma prema mentalnoj bolesti. Kao što sam pomenuo, nemaran stav prema tome šta je tačno Arturovo oboljenje (ne kapiraš; njega su mučili kad je bio mali i on je sad LUD! Prosto LUD!) ne bi bio problem kada film ne bi tako agresivno stremeo ka realizmu. No, pošto je jedna od glavnih tema filma upravo mentalno zdravlje ili nedostatk istog, i kako je Artur Flek prestao da pije lekove i počeo da ludi, i kako su mu ukinuli sastanke sa psihijatrom…samim tim je krucijano da se pitanje mentalne bolesti Artura Fleka tretira sa ozbiljnošću i poštovanjem – a ne da ta njegova bolest bude samo rekvizit za snimanje jezivih scena, plesova i pogleda.
Međutim, Artur čak ne uspeva ni da bude izistinski jeziv. Ledžerov Džoker, iz filmova Kristofera Nolana, je otelotvorenje haosa u formi čoveka – individua koja je toliko lišena ljudskosti da je odista zastrašujuća, čovek bez prošlosti koji (da ironija bude veća) stalno izmišlja drugačije ‘strašne’ priče o svom nastanku (čas tata me je sekao kad sam bio mali, čas devojka mi slomila srce, čas..)
No, Artur Flek Džoker jeste samo neki mučenik koji je poludeo, štaviše to je i radnja ovog filma – kako je, navodno, nastao Džoker. Ne znam za vas, ali ja Artur Flek verziji Džokera ne bih dao da obije trafiku, a kamoli da bude arhe-neprijatelj jednog Betmena i da teroriše Gotam; sav haos i pakao koji nastaje u Gotamu se dešava mimo njega – čak se može reči da je u ovom filmu samo otužni nusproizvod haosa i propadanja Gotama, a ne obrnuto.
Po meni najveća mana ovog filma je što nema šta da kaže, nema obrt niti poentu. Pratimo putovanje jednog lika iz jednog stanja u manje više isto stanje, dok se oko njega grad raspada. Da je Artur Flek poginuo pošto je ubio bogataše u metrou (i nenamerno započeo čitav anarhistički pokret) – zaplet filma se ne bi promenio. I dalje bismo imali mini-revoluciju u Gotamu, smrt Tomasa Vejna, itd.
Šta je, zapravo, poenta celog filma? Zašto pratimo Artura kako Arturuje dva sata i četrdeset minuta? Da li je poenta ono što nam mučeni Flek, u sceni koja je nameštena kao veliki krešendo a ispostavlja se besmisleni antiklimaks, bukvalno kaže? Društvo je zlobno, komedija služi ovome i ovome? Da li je moguće da u filmu koji se pravi toliko važnim, koji je uzeo nagradu u Veneciji, mi imamo takvu scenu? Da li je poenta filma ‘vidite li šta društvo može učini od čoveka’ ili ‘moramo obratiti više pažnje na mentalno zdravlje građana’? U slučaju potonjeg, već smo videli kako nemaran i dismisivan stav film ima prema pravoj mentalnoj bolesti. U slučaju prethodnog – osim što ta tema nije naročito originalna, i što je već više puta obrađivana od mnogo veštijih ljudi od scenarista Filipsa i Silvera – sam film jedva da se ozbiljnije bavi tom temom.
Kada na sve ovo dodamo infantilne, ‘kako mali Perica zamišlja’ detalje kao što su Tumblr poruke koje Flek ispisuje svuda (put on a happy face, ispisuje po ogledalu kao devojčica sa interneta. The hardest part about mental illness is pretending you don’t have it 🙂 – on piše u svoj skoro pa karikaturni dnevnik kao emo tinejdžer iz 2006.), pa do potpuno nepotrebne Zejzi Bits koja na služi ničemu osim da svi mi od početka znamo da Artur halucinira vezu sa njom (i ovo nikada nije objašnjeno, kao ni motivacija za ovakvu fantaziju).
Šta sad sa ovim svim?
Mnogo zanimljivije od recenziranja Džokera je diskusija o tome zašto je ovakav meh film toliko popularan i izaziva toliko oprečna mišljenja – o tome ću pisati u skoroj budućnost; spamujem vas, kao i uvek!
U međuvremenu – pogledajte (ponovo) Taksistu i Kralja Komedije (ako već niste). Takođe, ako želite dobar film o ‘ekstremizaciji’ jedne osobe, koji pride može i da vas možda i uplaši, pogledajte VVitch – pa da onda razgovaramo o tom, mnogo boljem, filmu.