Ove nedelje svedočili smo istorijskom događaju: referendumskim izjašnjavanjem, jedna država odlučila je da istupi iz Evropske unije. Nije prošao ni dan, a jedan od glavnih zagovornika napuštanja EU, pitoreskni lider Partije za nezavisnost Najdžel Faraž, rekao je u jednom jutarnjem programu da je praktično izmaštao količinu novaca koju bi mogle da dobiju domaće ustanove za zdravstvenu zaštitu, a koja, eto, odlazi briselskoj birokratiji za ko zna kakve briselske marifetluke i šta ja znam šta.
Istog dana, tabloid Dejli Mejl (nešto kao britanski Informer, samo manje neslužbeni glasnik) uzme da objasni kako će izlazak Ujedinjenog kraljevstva uticati na život običnih ljudi, kadli „obični ljudi“, čitaoci Mejla (inače novina svrstanih uz Leave kampanju) uzmu da se iščuđavaju što će im trebati vize da putuju i posebne dozvole da kupuju letnjikovce po Mediteranu, što pseći pasoš njihovog kineskog ručka ima pečat EU, što će (ovo me čudi da su uspeli da uguraju u više slike/manje teksta uređivački model) prodaja finansijskih usluga pasti, što znači da će britanske banke svoje usluge prodavati skuplje. Tome dodajmo i činjenicu pada funte, koja izgleda izrazito dramatično na grafikonu, i imamo… šta?
Imamo masu ljudi koja izlazi u javnost (na društvene mreže, u rubrikama pisama čitalaca, u radijskim i TV emisijama) sa biserima tipa: „Ja sam glasao da izađemo, ali mislio sam da ćemo svejedno ostati, da sam znao, ne bih glasao tako“; „Nisam mislio da će se moj glas računati“; „Zašto nas nisu obavestili o posledicama izlaska iz Unije“… Šta reći, a da to ne bude „što nisi glasao za ono što si hteo, idiote“, „ako ne misliš da se računa, što glasaš“, i „naravno da jesu, ali ti si čitao Dejli Mejl“. Imamo i kampanju za ponavljanje referenduma, i poziv Evropske komisije da Ujedinjeno kraljevstvo izađe „što pre, daleko im lepa kuća“.
E, da, imamo i novi neologizam: regrexit. Blago nama.
Čemu sve ovo, i kakve veze sa nama to ima? Suština ove situacije je priča o protestnom glasu. Ovaj referendum razočarani birači su iskoristili da izraze svoje nezadovoljstvo vladajućom strankom, inače založenom za ostanak u Uniji, bez razmišljanja o posledicama. Takođe, konzervativci i nacionalisti iskoristili su referendum da pokažu kako u velikom broju suštinski na znaju ili ne umeju da artikulišu šta im to kod te unije smeta. Konačno, rasisti su znali šta rade i zašto to rade, ali imali su dobar izgovor legitimne političke opcije.
Mi koji pamtimo izbore u Republici Srbiji dobro se sećamo kampanje za bojkot izbora 2012, kada je neka vrsta aktivne apatije koštala dotadašnju vlast pozicija. Pamtimo i ove skorašnje izbore za Narodnu skupštinu, kada se lomilo hoće li ili neće jedna od lista preći cenzus, i kada smo se borili za pravo onih za koje smo znali da će nas razočarati (i jesu, kostimiranom farsom već na konstitutivnoj sednici Skupštine). Možda promišljamo i o tome da je naš sistem raspodele mandata takav da, što više lista pređe cenzus, to sastav tela više odgovara stvarnom stanju javnog mnjenja. A možda ćemo i naučiti da se svaki glas broji. Nekad malo previše kreativno, ali radimo na tome.
Imamo dužnost da budemo informisani ukoliko imamo mogućnosti, a mogućnosti ima. Mazohistički je, i uvredljivo za sve ostale, kada je odrastao čovek do te mere razočaran sopstvenom odlukom.
