„Kako ti se dopada novi stan?”
„Ne dopada mi se.”
„Zašto?”
„Zato što je na Novom Beogradu.”
„Dobro, to! To ne možeš da promeniš. Ima li još nešto da ti se ne dopada?”
„Pogled.”
„Na šta gleda?”
„Na Novi Beograd.”
Eto, i mene je muka naterala u emigraciju. Ne „muka”, zapravo, kao neki apstraktni koncept nelagode, ne; ne muka: ljudi. Ljudi koji dolaze iz drugih mesta, željni studiranja, posla, ili života u sredini koja se pomalo trudi da liči na nekakvu varoš, ljudi koje se samim tim mora razumeti i prihvatiti.
Ljudi, ukratko, poput mojih roditelja. Da se ne lažemo, Beograd je više od dvesta godina pretežno došljački grad.
No, eto, nužna posledica toga je da mi koji nismo imali sreće da nam se neko od bogatije rodbine upokoji na vreme i obraduje nas rešenim stambenim pitanjem budemo oterani u austrougarsku emigraciju. Da ne bude zabune, ja nikada nisam mislio da je Novi Beograd ružan, niti da je loše mesto za život. Nego, bre, daleko. I drugačije je od onog na šta sam naviknut, što će reći, nije dobro. A uz to još i donosi sa sobom određene nepredviđene nuspojave.
Na primer:
„Gradski” prevoz
Ne ulazeći ovde u to da bi se očigledno moralo raditi o međugradskom prevozu, pošto se radi o dva odvojena naseljena mesta razdvojena međunarodnim plovnim rekama i zajedničkom administracijom (ha, ne ulazeći, ali, evo, uđoh, i srećom ukratko rekoh sve što se o tome ima reći), za nekog ko je navikao da od toplog doma do radnog mesta hoda, ovo je vrlo neprijatna novina.
Možda je trebalo da učim da vozim. Možda. Ali, sve i da imam vozačku dozvolu, ne bih imao šta da vozim. A i radim u Beogradu, ne bih imao gde da parkiram.
Na žalost, faktor je i neegzotično radno vreme, tako da sam i na povratku i na odlasku osuđen na nemiroljubivu koegzistenciju sa ostalim ljudskim sardinama koje se voze u špicu. Jeste li primetili kako se, ako padne i najblaža kišica (ili ako se, nedajbože, otvori neki tržni centar), saobraćaj u Beogradu pretvara u slabo pokretni muzej frustracije, očaja, i bede? Kada se tome doda i činjenica da prosto nema dovoljno mostova… Ako u putu dograbim malo prozora u vidno polje, na prelasku mosta neizostavno setno gledam u Savu, i mislim se: “Sve ovo treba nasuti i betonirati.”
Moje pravo da znam šta mi se kaže
Razumem da, ko god je planirao Novi Beograd, nije planirao i crkve. Potpuno razumem. Zato i imamo sada one dve grinfild investicije na Bulevaru bl. poč. Đinđića. Međutim, zašto nisu planirali komšilučke trafike uz autobuska stajališta, nikad neću razumeti. Odakle da se obaveštava tužna sitna boranija što nema Internet u džepu?
Ovo je, zapravo, povezano sa onom prvom nuspojavom: bez materijala za čitanje u prevozu, osuđeni smo na tihovanje, na meditaciju, na zatvor koji sami sebi mislima zidamo. Biti sam sa sobom u jutarnjim satima, kada nas očekuje tih nekih osam sati kapitalizma u praksi, a okružen drugima koji zrače sopstvenom nesrećom… Znate li koliko je to strašno?
Novine kupujem na trafici pored stajališta koje je blizu posla. Na tuđoj trafici. To je neprirodno. Zašto mi to radiš, Novi Beograde?
Maseni udeo alkohola u sadržaju frižidera
Ovo možda nema toliko veze sa Novim Beogradom, koliko sa mikrosocijalnom strukturom domaćinstva. Zahteva dodatno istraživanje.
Stepskonomadski mentalitet
Sremska ravnica verovatno budi davno zaspale gene naših nomadskih predaka, drugog objašnjenja ne može biti. Još se ni mastilo na ugovoru o zakupu nije osušilo, a već sam bio primetio duboke i sadržajne unutrašnje promene. Šta mogu, kad sam tako samosvestan i introspektivan? Ove se promene ogledaju u dvema emocijama koje ranije nisam osećao: neopravdanoj mržnji prema Beograđanima, zato što su nešto drugo, i egzistencijalni neizdrž, teško utaživa glad za selidbom nazad u varoš.
I tako nas ova poslednja nuspojava vraća na početak ove priče, na koren problema. Da nisam pripadnik generacije koja će ceo život raditi za nadu u stančić od 35m² na Železniku, možda bih imao čak i nekakve aspiracije. Ovako, šta mi drugo ostaje nego život među osujećenim nomadima?
Mozgovna plastičnosti, neodoljivi žrvnju svakodnevice, moći navike: računam na vas.