Lepo je poznavati zanimljive ljude. Evo, na primer, jedan naš poznanik je deo tima koji razvija novi, domaći telefon sa minimalističkim konceptom: samo pozivi i SMS, ništa funkcije, aplikacije i igre koje odvlače pažnju i oduzimaju vreme. Offone se reklamira kao telefon u svojoj manje-više osnovnoj funkciji; kao uređaj koji nas vraća u „život u momentu“. Razvojni tim odbacuje termin dumbphone kao pogrdan, ali i kao netačan, i svoj svedeni uređaj krštava terminom wisephone.
Iskreno, čini mi se mogućim da je ovaj razvojni tim prepoznao prostor na tržištu mobilnih uređaja koji bi lako mogao biti iskorišćen, dizajn mi se izuzetno dopada, i bilo mi je drago kada su objavili da su u fazi testiranja prototipa. Imam samo jedan problem sa ovim: od pre oko godinu dana ja sam vlasnik „pametnog“ telefona (najjeftinijeg mogućeg, i to tek pošto je moj prethodni uređaj eksplodirao). SMS i pozivi su otprilike jedina stvar koja mi u vezi sa njim smeta.
Šta znači imati mobilni telefon sada? Kratko rečeno, znači isto što i „biti normalan“. Ako samo malo dublje pogledamo, međutim, videćemo da je na ovaj način implicirana obaveza svakoga da mobilni telefon ima, da ga nosi sa sobom, i da se na njega javi kada ga ma ko pozove. Navikli smo se da, kada god želimo, nekoga uvučemo u naš mikrouniverzum, i vređamo se ako to ne uspe. A još se više vređamo ako nam on otvoreno saopšti da se nije javio jer prosto nije hteo da se javi.
Meni je ovo, naravno, bizarno – ako je telefon moj, onda ću ja da se javim ako, kome, i kada hoću. Trenutna postavka etikecije implicira da moj telefon pripada svakom drugom jednako kao i meni, ako ne i više, a moj školom ispran mozak pokušava da mi pobegne na uši ako samo pomislim da je to normalno.
U jednom ranijem kontroverznom tekstu osvrnuo sam se na činjenicu da mi preseljenje iz Beograda u kićeni Srem smeta između ostalog i stoga što sam osuđen na korišćenje gradskog prevoza da bih došao na posao, što sam u Beogradu uglavnom činio peške. Offone tim kaže da mi moja džepna biblioteka / beležnica / radio smeta da iskusim svet oko sebe. U tome je i poenta.
Samo još kada bi nekako iz mog vrlo korisnog uređaja izbacili taj element povoca, ali na način da se moji šefovi, kolege, klijenti, roditelji, tetke i ostali korisnici mog telefona ne učvrste u (ispravnom ili pogrešnom) mišljenju da sa njima ne želim da imam ništa što zaista ne moram… Onda ćemo tek imati nešto zaista inovativno. Onda ćemo imati pronalazak koji menja svet u onoj meri u kojoj su ga promenili mobilni telefoni.