…
13. plivanje sa delifinima
14. ručak od insekata
15. tetovirati se
Olovka u mojoj ruci drhtala je iza poslednje stavke. Ostala mi je samo jedna budalasta, detinjasta stvar na spisku želja. A onda – lapot.
Dobro, nije “lapot” lapot. Ali jeste odlazak na put bez povratka. Moje sopstvene ćelije me se odriču i pokušavaju da me prožderu, i nema mi spasa. Gotov sam. Ne znam ni što se femkam ovoliko: umirem.
Dosta mi je eufemizama. Mrtvačnica za žive u koju nameravaju da me smeste (predmrtvačnica?) zove se Sunset Gardens Medicinski Centar. Nije “bolnica”, u bolnicama ljude leče. A i taj Sunset Gardens, mogli su da ga nazovu i “Večna lovišta”. Ili “Put bez povratka”. I da se pozabave stilom, kad smo već kod toga; otkud ta nova moda da imenske sintagme modifikuju imenske sintagme!? Zar nije dovoljno odvratno ionako? Ali, šta je – tu je. Makar da je Medical Centre, pa da budem miran. Srećom te tu tablu neću dugo gledati.

* * *

15. tetovirati se
I to je gotovo.
Iznenađujuće dugo mi je trebalo da izaberem. Valjda sam se predugo zanosio idejom da ću u katalogu znojave i anksiozne tatu-umetnice naći neku sliku pregnantnu značenjem. Na kraju sam otvorio katalog na nasumičnom mestu i izabrao nekakvu višebojnu pticu u neonskim nijansama. Koga briga čime će biti našarana ova izborana koža, kojoj je samo još ostalo da se bere na poslovični šiljak?
Ne znam ni šta mi je bilo da to stavim na listu.

* * *

Nije ni ovaj Sunset Gardens toliko strašan. Zbog toga je samo još gori nego što sam očekivao. Možda bi mi nekada i značila sva ova “posvećenost mom komforu”. Kad se samo setim kakve su mi grčke i crnogorske šupe prodavali kao “luksuzan smeštaj”…
Zelenilo, park, fontane, mir i tišina.

* * *

Poziv od lekara me je potpuno iznendio.
Mislim, ne od ovog nesretnika koji obilazi i čačka nas starce i starice, i on je praktično na korak od toga da nam se pridruži u čekaonici. Zvao me je lekar koji me je ovamo i poslao. Kaže, ima nešto novo da mi ponudi. Kaže, postoji šansa da… Postoji šansa da postoji šansa.
Nikad nisam bio prestravljeniji u životu. A živelo se. Zašto sam toliko zabrinut za to “još malo”?

* * *

Nanoboti, kaže on. Sićušne mašine koje me popravljaju malo brže nego što me moje sopstvene ćelije demoliraju.
Koliko matoro izgledam? Dečko mi je pola sata držao predavanje, kao da sam debil. A ja sam pisao o nanomašinama dok on još nije bio u dugoročnom planu!
No dobro, nije da je iko to čitao i onda.
Pustio sam ga da priča koliko hoće, jer 1) je novo lice, i 2) sam se plašio šta će mi reći kad završi sa izlaganjem.
Ispade vrlo jednostavno, na kraju. Samo jedna injekcija, i ostaje da se nadamo najboljem.

* * *

Jedna kontraindikacija. Jedna.
Nanomašine se napajaju suncem.
Suncem, koje uspe da se kroz kožu probije do krvotoka.
Našalio sam se da su mi vene toliko iskočile da će siroti nanoboti vrcati varnicama čiste energije.
Prvo mi je rekao da se ne bojim, i da su nanoboti potpuno bezbedni, i da do spontanih električnih pražnjenja dolazi “vrlo retko”. Rekao sam mu da je vrlo impresivno što je zaradio medicinsku diplomu pre prvog brijanja. Nije me shvatio. A onda je rekao da je tetovaža preko pola leđa mnogo veći problem.
Stavljen sam na listu čekanja za plastičnu hirurgiju.
Trkam se sa nečijim “realističnim” sisama.
Oni “Vrtovi sumraka” su mi sve manje neprivlačni.