Pošto sam u prethodnom tekstu obradio svoju svadbu, u nastupajućoj seriji jedino je prirodno da se pozabavim medenim mesecom.

Nije to što mislite.

Najverovatnije.

Gospođa i ja smo odlučili da prvi put posetimo daleki istok, a konkretno Socijalističku Republiku Vijetnam, iz raznih kulturološko-istorijsko-hedonističko-gustatornih razloga.

Ovde ćemo u detalje opisivati gde se išlo, šta se radilo, i šta se jelo. Gospođa će svoje primedbe izneti u adekvatno obeleženim komentarima (prim. gosp).
BEG-DOH-HAN

Vodičica je počela orijentaciju grozomorno vedro i veselo, ni u kom slučaju nalik na nekog ko se sprema da provede dvanaest sati upakovan u konzervu od čelika koja leti brzinom od sedamsto kilometara na sat. Pitanja, naravno, bilo nije.

Dama na pasoškoj kontroli blagoizvolela je raspitati se zašto imam nov pasoš. Stari je isticao u januaru sledeće godine, a uslov za putovanje bio je da ne ističe šest meseci od datuma planiranog povratka. Ovo mi se čini talentovano debilastim (valjda ili imam ili nemam važeći pasoš, majka mu stara), ali šta da se radi. Čujem da je isto pitanje postavila i gospođi; ona je novi pasoš uzimala zbog promene prezimena. Rečima eminentnog prevodioca i kritičara Draška Roganovića, pravi Vilajet 22 – ne mogu da izađem iz zemlje bez novog pasoša, a ako izvadim novi pasoš, sumnjiv sam.

Dok supruga istražuje nepregledne horizonte ponude fri-šopa, čuketam ovu belešku kako ne bih morao da prevodim. Možda bi trebalo da iskoristim priliku, budući da je gospođa rekla da će se razvesti ako budem nosio posao na put.

Pilot ima pakistansko ime i američki akcenat. Ne obećava.

Okej, imamo kvar na vazduplohovu. Obećavam da neću više nikad biti vickast.

Lažem.

Naravno.

Pošto sam poslušao sjajni serijal Džona Finemora Cabin Pressure (hvala zaslužnom), bio sam pripremljen na sve užase civilnog vazduhoplovstva. Gospođa malo manje. Srećom, oprostila je kada je stigla jagnjetina. Kašnjenje u poletanju sa beogradskog aerodroma uzrokovalo je, prirodno, i kašnjenje u sletanju u Dohi. Srećom, brzo smo sprovedeni do konzerve ljudskih sardina koja bi trebalo da nas prenese preko većeg dela Azije. Možda je do nespavanja (mada sumnjam, neispavanost je prirodno stanje čoveka; pre će biti da je do američkih filmova), ali čak i bezbednosna uputstva avio-prevoznika zvuče preteće na arapskom.

Jedina dobra stvar u vezi sa neumenjem spavanja je to što na spavanje počnete da gledate kao na manje-više nepotrebno periodično gubljenje svesti, dok na neprospavane noćne sate gledate kao na poklonjeno vreme. Kabina je bila gusto napakovana ljudima, i nije bilo dovoljno mesta da se otvori laptop da bi se radilo, međutim je avio-prevoznik ponudio više nego dovoljno sredstava za popunjavanje vremena.

Na gospođinu preporuku, pogledao sam American Animals, i požalio. U pitanju je priča nalik na Hičkokov Rope, s tim što zločinci nisu glamurozni bogataši kojima je život dosadan već neglamurozni bezveznjaci kojima je život dosadan, a zločin koji biraju kako bi razbili monotoniju nije hladnokrvno i surovo ubistvo nego banalna krađa neke knjižurde. Nikada sporiji heist film nisam gledao u životu; ne preporučujem.

Rope je dozlaboga dosadan film koji se sastoji od ljudi koji sede i pričaju u sobi, American Animals vrlodobar i ima vrlodobre frajere, preporučujem posebno ženskoj publici (igra Quicksilver) (prim. gosp).

Na red mi je zatim došla i nova serija Bena Eltona Upstart Crow. Jalovo sam se i mlako ponadao da je Elton možda uspeo da se približi samom sebi iz perioda Crne Guje, ama ćorak. To je možda i dobro – sumnjam da bi humor te kvazivodviljske pasmine funkcionisao. Onda kada se pojavi, odskače. Pisanje dijaloga je dobro, a Dejvid Mičel kao Šekspir je Dejvid Mičel, sve sa povremenim napadima pravedničkog gneva. Referenci i anahronizama koliko vam duša ište, i to je to. Makar nije tužno i razočaravajuće.

Bilo je vremena i za još jedan prošlogodišnji blokbaster, ali neću ga imenovati. Reći ću tek da sam poželeo da sam još jednom pogledao American Animals.

Ovim zaključujemo filmsko-televizijsku rubriku.

Dok se na ekrančiću vrtela odjavna špica neimenovanog blokbastera, avion je sleteo u gustu maglu. Pupčana vrpca hanojskog aerodroma prilepila se uz bok konzerve zrele ljudetine, i vrata su se otvorila. Nije slutilo na dobro.

Prvi utisci o Hanoju

Vazduh je oko 98% voda. Ovo smeta pomalo, ali samo dok lavkraftovski atavistički geni ne počnu da rade i otvore vam škrge na vratu. Nije pretoplo, i podnosi se.
Sam grad nekome ko nikada nije bio u Jugoistočnoj Aziji na prvi pogled izgleda kao neobičan spoj Moskve novih, bezličnih višespratnica i Požarevca budženih i nadziđivanih kućica, samo sa više stabala banana i pirinčanih polja.

Vodičica, u dobrom maniru svoje profesije, ostaje nedopustivo iritantno vesela, međutim krajnje neočekivano profesionalna. Povela nas je u kraću šetnju ulicama Stare četvrti, po okolini hotela, i uopšte nismo poginuli. Majstori zena puko su trunje spram mirnoće koju pred sigurnom smrću pokazuju vozači motora u Vijetnamu, dok se hrabrost potrebna za prost prelazak ulica graniči sa ludošću. Ovde je dobro što se u Staroj četvrti ispoljava požarevački aspekt Hanoja: ima malo ulica sa više od jedne trake. Brzo se čovek navikne na specifičnu vrstu slepila za opasnost. Alternativa je brzo navikavanje na nenapuštanje bloka zgrada u kojem vam je hotel.

Vijetnamci žive i rade u veoma skučenom prostoru, i to se vidi na svakom koraku. Ono malo trotoara zakrčeno je parkiranim motorima, prodavcima svega i svačega, i baštama lokala. Kažem „baštama“, mislim neudobnim stoličicama naguranim na premali i potpuno neprilagođen prostor tik uz veoma prometnu i bučnu ulicu na kojoj se ljudi drekenjaju na nerazumljivim jezicima. Dakle, kao Vračar (Historical), samo u nešto manjem formatu. I, uprkos gužvi, vozači gotovo nikad ne trube.

Ovaj prostor koristiću još da zahvalim neimenovanom izumitelju hladne kafe sa kondenzovanim mlekom, što je upravo ono što čoveku treba posle 12 sati ekonomske klase.

Šta smo imali I

Kafa u Vijetnamu kao da sadrži i do 62% više kafe nego kafa u Beogradu. I znaju da je kuvaju. Ima lep i pun ukus, i pije se sa zaslađenim kondenzovanim mlekom, što gospođi nije bilo po volji. Svojim je lateom, međutim, bila zadovoljna.

Sveže voće je svuda, a naročito na šetalištima. Kupuje se iseckano i očišćeno, u plastičnoj kesici za zamrzivač, posuto šećerom i ljutom paprikom. Leči rak i diže iz mrtvih. Tropsko voće koje stiže do nas dozreva u putu. U Vijetnamu dozreva na grani, i mnogo je slađe. Da sam pretenciozni nemač pojma, napisao bih da je „ukus neuporediv“ ali to bi bila budalaština, pa neću. Veoma je uporediv. Bolji je.

Tokom prvog obilaska okoline hotela, dok smo čekali da nam spremačice isprazne sobe, seli smo u jednu lokalnu žderačnicu ne bismo li popili po pivo. To je ujedno bilo i prvo razočaravajuće gustatorno iskustvo – točeno pivo liči na mnogo više na vodu, osim po boji, po kojoj liči na ranije upotrebljenu vodu. Kafančugu smo birali po tome što je blizu hotela, ali jeli nismo ništa (za sada).

Pošto nas je konačno u podne stigao i san, komirali smo se nakratko pre napada na lokalnu preporučenu kafanu i prvi pošteni obrok. Ranije sam mislio da mi je omiljeno za sada poznato vijetnamsko jelo phở. U međuvremenu sam saznao da reč phở označava rezance od pirinčanog testa, dok je ime za ono što se meni sviđa canh – supa. Pojeli smo po veliku činiju supe sa rezancima, i nismo se razočarali: bogata goveđa supa, ukusna testenina, i gomila svežih trava kao prilog. Takođe smo probali i konfekcijsko pivo. Mnogo bolje od točenog. Između Ha noi i Saigon Special preporučujem potonje.

View this post on Instagram

That’s as lovely a bowl of pho as one’s ever seen.

A post shared by Miloš Petrik (@m.petrik) on Nov 13, 2018 at 1:36am PST

Jedna od retkih stvari koje nećete naći na hanojskom trotoaru jeste prostor za hodanje. Srećom, jedna od stvari koje zauzimaju njegovo mesto su kiosci sa ceđenim voćnim sokovima. Ljubazna teta koja je radila za jednim od njih nacedila mi je guavu, dok se gospođa počastila mešavinom manga i marakuje.

Posetili smo i veoma fensi bar koji se dičio ponudom domaćeg kraft piva. Mango IPA koje smo pili je sasvim okej, ali 1) daleko od fascinantnog i 2) četiri puta skuplje od pristojnog konfekcijskog piva.

Prvi dan u Hanoju završili smo porcijom rolnica sa svinjetinom u restoranu u koji smo ušli samo zato što nas je uhvatila kiša. Bile su lagane, sveže i aromatične, i podsetile su nas zašto smo izabrali baš Vijetnam.

Uništavanje vijetnamskog stočnog i ribljeg fonda nastavićemo sutra, u zalivu Ha Long.

Nastaviće se…