Pre neki dan me iz mog predizbornog depresivnog transa probudila nekakva larma sa ulice. Terasa mi gleda na Njegoševu ulicu (vec smo krenuli sa PriStojntyem!), a odatle se čulo nešto što se najblaže može opisati kao malograđanski košmar. I tako izađem ja da vidim šta je – a to je povorka klinaca malomaturana, urlaju, zezaju se i puštaju ‘Pomešaj ove noći crno i zlatno’ (ili kako god se zvala ta ‘pesma’).

Lagao bih kada bi rekao da moja prva reakcija nije bila predvidljiva – ja sam ipak, dećko, odrastao na Starom Gradu! Jebote, kako se ovo dešava, pa ovo je strašno, kako smo dozvolili da klinci slušaju ovaj šund…

A onda sam se zaustavio…

U međuvremenu je ova ‘strašna scena’ postala tema razgovora na društvenim mrežama, i predmet sprdnje ili osude… i primetio sam da su mišljenja podeljena na dve krajnosti:

Jedni su pristojnity, nouveau riche i-ili pokondirana tikva ljudi koji su fazonu ‘Vidite u šta nam se pretvorilo društvo, ovo nikad nije bilo ovako šta su nam napravili od deceeeee!’

Druga ekipa su ironično-sarkastični, šaljivdžije, ‘Šta kenjate, kao, vi niste slušali narodnjake’ ljudi – koji većinski i dan-danas slušaju đubre muziku ali ih je ili sramota da to priznaju, ili misle da se kvazi-ironično loženje na šund nekako vrednuje (spojler: ne vrednuje se nikako).

Obe ekipe su, suštinski, u krivu.

Ja, kao što sam pomenuo, zamalo da završim među ovim prvim – jebeš mi mater, stvarno mi je bilo gadno da vidim klince koji urlaju ono đubre… ali sam onda shvatio ZAŠTO mi je to odvratno – zato što imam PTSD, prisećajući se svog detinjstva.

Kao klinac, ja sam bežao po ćoškovima priredbi, žuraka i slavlja, i zbegavao kojekakve 200 na sat-ove i Plave slonove zgrožen – mali debeli dečak koji sluša Queen i kasnije Metaliku. Odmah da se razumemo – to me nije činilo ni po čemu posebnim ili uzvišenim. Prilično sam siguran da presek svakog odeljenja ili generacije ima određeni postotak klinaca koji nisu u fazonu da slušaju ono što ostatak odeljenja sluša… da li je zbog ličnog ukusa, odgoja, nekakvog klinačkog bunta ili kombinacije svega toga, sasvim je svejedno.

Sećam se poslednjeg dana škole kada su u dvorište dovedeni trubači i kad su se cepali udžbenici (ju, ju!) da sam sedeo gore na tribinama terena za basket i slušao Metaliku na diskmenu. Pravi narodnjaci i užasi kao što su ‘crno i zlatno’ su došli kasnije, u gimnaziji. Prvu godinu gimnazije moje odeljenje je bilo šaroliko – fenseri, pankeri, metalci, rejveri, hoperi. Kada sam se vratio u to isto odeljenje u četvrtoj godini, svi su se oblačili isto i išli na Lukasa.

Drugim rečima, šablon je bio isti tad kao sad. To znači da diskusija o tome ‘u kolikom su kurcu naša djeca’ prelazi samo na stepen šunda koji dominira u klinačkoj kulturi i nekulturi. To je možda jedini deo ovog celog diskursa gde se može teoretisati o kakvom sunovratu. Sad kad se prisetim sranja od kojih sam ja bežao, ona mi deluju benigno ili čak simpatično – dens hitovi devedesetih, jebeni Vukota, čak Tap 011. Ono što je došlo posle u gimnaziji je bilo gore, te je logično pretpostaviti da je vremenom nastavljalo da bude sve gore i gore – ali, uveren sam da je postotak klinaca koje ne interesuje crno i zlatno isti kao što je nekad bio postotak klinaca kome je 200 na sat đubre.

Šta zaključiti iz svega ovoga? Da, muzika nam generalno biva sve gora i gora – zato što starimo. Kultura, ili nekultura, koja dominira ovim našim podnebljem svakakog biva sve primitivnija i odvratnija – takav je duh vremena. A klinci? Klinci su isti kao i pre. Dok se njihovo okruženje menja, istovremeno je utešno i potresno – što oni ostaju isti.