U nedavno izašloj zbirci priča „Anomalija 2″, obojica izvrsnih blogera zastupljena su proznim doprinosom. Interesantno je videti svoj rad posle više godina (prošlo je oko tri godine između isteka roka za podnošenje priloga i objavljivanja zbirke): čovek se redovno koncentriše na stvari koje bi sada uradio bolje.  Elem, knjigu smo pročitali, i to celu (nismo preskakali strašne delove), ali ovde ćemo se baviti samo jedan drugim.

Vreme/Novac
Prilično sam siguran da svi vole priče o putovanju kroz vreme, a za one koje ne vole ćemo se pobrinuti tako što ćemo se vratiti nazad kroz vreme i izmeniti njihov genetski zapis, dok su u fazi embriona. Eto.
Petrikova priča je jedna od pomenutih, i to prilično dobra. Taksativno ću navesti sve pozitive bez da spojlujem priču (svi se slažemo da mrzimo spojlere? ne?)

• Petrik ima interesantan pristup – naime, on nas stavlja direktno u radnju bez objašnjavanja mehanike vremeplova ali, još važnije – bez istorijata te tehnologije. To dozvoljava da se čitalac bavi direktno radnjom priče umesto settingom i prošlošću. Ovaj način je, ispostavlja se kasnije, važan za sam zaplet.
• Vrli pisac koristi svoj patentirani Petrik™ jezik, dakle povremeno previše deskripitvno ali umnogome detaljno i zabavno iskustvo.
• Dopada mi povezanost sa ‘našim prostorima’, pri čemu mi je put u Beograd devedesetih omiljeni trenutak priče.
• Prečetovski humor koji se odražava u likovima kao i načinu na koji nam se protagonista obraća daje priči još jedan nivo zanimljivosti i osveženja. Naročito mi je prijala mešavina ‘ma, to je samo posao’ odnosa prema putovanju kroz vreme, ispresecana sa nečim nalik pobožnosti u drugim trenutcima.
• Na skali ‘Povratak do Budućnost’ 1  (jednostavno za pratiti i bez mnogo obzira za paradokse) do ‘Primer’-a 10 (boli me glava!) Petrikova priča je jedna pristojna sedmica – njegov stil pisanja dovodi do toga da manipulacija vremenom koja je u pitanju deluje kompleksnije nego što jeste – a, u isto vreme, razumljiva i jasna. To je, računam i bila poenta (mogao bih i da ga pitam, sedi pored mene) [bistar si kao da si moj – prim. izvr. blog.].

Konačno, ono što mi se najviše dopada kod Petrikove priče je način na koji je radnja zaokružena i koliko odgovara centralnoj temi (koja je, jelte, u samom naslovu.) Petrik koristi klasični paradoks predodređenosti (predestination) da napravi jednostavnu, skoro Grimovsku poruku-pouku, tj. Vreme je Novac – ako ste obožavatelj priča o putovanju kroz vreme, ne propustite. Ako niste – rekao sam vam šta će vam se dogoditi.

Mateja Vidaković

Andro-mnemonik
Retko se desi da neki umetnik izjavi nešto u stilu „zajebao me izdavač/producent/distributer“, a da ja pomislim bilo šta osim „reku mi isplači, molim te“. Iz više razloga. Međutim, ako bi Mateja to izjavio, mislim da bi bio u pravu. Evo zašto: u trenutku isteka roka za podnošenje priča na konkurs „Anomalijinog“ izdavača, epizoda „Be Right Back“ serije „Black Mirror“ je još bila godinu dana daleko od emitovanja – a premisa je gotovo potpuno ista.
Ipak, da je ponovimo ovde: radi se o onome što svi radimo kada izgubimo nekog ko nam je drag. U prolaženju kroz pet popkulturnih faza mirenja sa gubitkom, protagonistkinja ove priče zaglavi u fazi poricanja, u fazi kada ne prihvata činjenice za činjenice. U takvoj situaciji, šta bi iko od nas uradio ako mu je omogućeno da izgubljenu voljenu osobu na neki način vrati?
Matejina priča je nekarakteristično ušminkana ako se ima u vidu ono na šta smo od njega navikli, ali mu to prilično dobro ide. Takođe, pametno se sklonio od „tvrdog“ SFa, koji je bez ozbiljne teorijske pozadine u informatici (jer to zahteva motivska aparatura koju upotrebljava) teško pisati, i koncentrisao se na ono zbog čega je dobar SF mahom i dobar: future shock.
Ukratko, priča dosledno razmatra mikrosocijalne i psihološke aspekte tehnologije koja bitno menja život na kakav smo navikli. I da ne bi fora bila u prostoj fantaziji o besmrtnosti, „povratak“ izgubljenog ovde je nepotpun. U najboljem slučaju možemo da dobijemo simulakrum onoga što smo izgubili, pa ko voli – nek’ izvoli.
Sad, meni je jasno da ovo zvuči kao da sam ispričao sve što je bitno, ali zapravo mislim da je pravo stanje stvari daleko od toga. Mateja izvlači pouku za sebe, a imerzijom omogućuje i čitaocu da sagleda problem, pripremi se, i odredi se unapred prema emotivnoj situaciji sa kojom će se pre ili kasnije suočiti, što kaže naš narod, IRL.

Miloš Petrik

više o „Anomaliji 2“ možete čitati ovde