O godišnjici Velikog Događaja, odlučili smo da podelimo sa vama tekst koji je tada (tj. pre godinu dana) nastao, ama sajt imali nismo. Neobičnom igrom istorije ponovo je aktuelan. Čuj, neobičnom: em večita tema, em pregnantna emocijama, em nas i Rusa trista miliona.
Dozvolite, dakle, da vam se obratim na srpskom jeziku.

Došlo je, dakle, vreme, da se baci pogled i na fenomen rusofilije u nas. Šta predstavlja, onda, rat iz naslova, pita se nesumnjivo vas troje što ovo možda čita iz ko zna kakvih mračnih pobuda (znam ko ste)? Ko je god ikada bio na slavi / svadbi / sahrani / sedeljci / teferiču / roditeljskom sastanku / pijaci sigurno može da nasluti odgovor: viševekovni tinjajući (i neretko rasplamsavajući se) sukob domaćih rusofila i rusofoba.
Kada se govori o „filijama“ prema narodima, uobičajeno se misli o ljubavi ili naklonosti prema ovakvim ili onakvim elementima kulture tog naroda, shvatajući kulturu što je šire moguće. Svaka je ljubav, razume se, iracionalna, glupa i čudna, ali ovde problem „čudnosti“ počinje već sa objektom: šta je ono što se kod Rusa toliko voli ili mrzi? Ruska književnost? Muzika? Slavna carska prošlost? Slavna sovjetska prošlost?

Kako lepo reče Dr Radina Vučetić u (v. interesantnom) intervjuu za Vreme: „Bila bi zanimljiva anketa za rusofile, s pitanjima da navedu omiljenu rusku rok grupu, omiljeni ruski strip, omiljeni ruski modni ili prehrambeni brend.“ Zašto se zadržavati na opskurnostima? Šta mislite: koliko deklarisanih rusofila ume da navede deset ili više značajnijih ličnosti iz ruske istorije ili kulture (sportisti se (naravno) ne računaju)?
Ništa manje problema nemaju ni rusofobi, oni koji redovno kontriraju rusofilima izjavama tipa: „Rusi su nas svaki put izdali, stalno su gledali samo svoje interese!“ Šta, država da gleda samo svoje interese? Nemoguće!
Pitanje koje se može postaviti njima, kao i svima koji koriste izraze kao što je „svaki put“, „mnogo puta“, i sl. moglo bi biti: „Navedi tri primera“. Dobro, nije pitanje, više je zahtev, ali to ne menja na stvari. Tri instance u kojima su nas „Rusi“ izdali, brzo. Ono što treba da očekujete u 95% takvih slučajeva (precizno izmereno & naučno dokazano) je kompleksno emotivno stanje karakterisano zamuckivanjem, znojenjem i nemoćnim besom. Dobro, nemoćni bes možete da očekujete uvek. Takvo je vreme.
Šta je, onda, ono što toliko volimo kod Rusa ili drugih? Rusija je velika država čija se vojna, ekonomska i diplomatska moć poštuje, ma koliko se (osnovano ili neosnovano) ruske političke elite olajavaju u svetskim medijima. Želeli bismo da budemo kao Rusi, ali ne da pevamo kao Bulat Okudžava, da slikamo kao Ilja Rjepin, niti da pišemo kao Dostojevski, nego da imamo jaku vojsku i moćno vazduhoplovstvo. Žašto želimo da budemo kao, nazovimo ih tako, Evropljani? Zato što mislimo (opet, osnovano ili neosnovano), da su oni „civilizovaniji“, ili da bolje žive. Želeli bismo da budemo kao Evropljani, ali ne da bacamo đubre u kontejner, nego da imamo penziju od koje može ne da se živi, nego i da se putuje.

Čemu sve ovo? Pa, čemu bilo šta? Al’ ‘ajde: ako ne umemo da se vrednosno odredimo (individualno, ne kolektivno; svako u okv. vlast. mogućnosti), i ako naše političke elite nisu u stanju da vrednosne stavove najpre imaju, a zatim i artikulišu, moglo bi se desiti, na primer, da nam predsednik države (recimo, deklarisani nacionalista i antikomunista), nekoliko dana pošto se u centru prestonice, možda, otkrije spomenik ruskom caru (dakle, monarhu), primi u diplomatsku posetu predsednika Ruske federacije (dakle, republike), i tom prilikom na Novom Beogradu upriliči kermes povodom, na primer, sedamdesetogodišnjice oslobođenja (starog) Beograda, koju održi, hajd’mo reći, na sedamdesetogodišnjicu oslobođenja Zvezdare, a na kom kermesu primi raport od komandanta parade u kojoj se na počasnom mestu nalaze zastave Crvene armije i NOV.
Nema, naravno, šanse da se tako nešto zaista i desi; hipotetički govorimo.