Juče sam bio suočen sa dilemom. Ustao sam, skuvao kafu, zagledao se u zid i bio prisiljen da se samerim sam sa sobom. Da li sam više besan zbog moguće/potencijalne/eventualne manipulacije sa izborima za Narodnu skupštinu i skupštine opština, ili mi se više gadi ideja da izađu na neku binu spodobe za koje ne bih glasao ni u napadu najmračnijeg ludila, a da ja stojim ispred njih i da aplaudiram.
Bes je bio jači.
Bes, i to što ove godine za Prvi maj nije bilo sindikalnog okupljanja. A išao sam prethodnih par godina. Valjda sam mazohista.

Kad ja tamo, a ono nemali broj ljudi, imajući u vidu da za praznike, što reče bl. poč. Duško Radović, „Beograđani odlaze kućama”. I među njima jedan broj ljudi koje poznajem, zbog čega mi je posebno bilo drago. I, naravno, pseudovizantijski barjak od desetak kvadrata. Jer tako smo u mogućnosti.
„Dobro je”, mislim se ja, „šarena je ekipa, čini se da nisam jedini koji misli da je važnije poštovanje institucije izbora i biračkog prava, nego da li će među narodnim poslanicima koji su mi odbojni biti i nekih koji su mi naročito odbojni.” A onda, kada se komplet opozicija, umanjena za ličnost našeg najznamenitijeg konceptualnog umetnika, postrojila na bini, sa zvučnika se čuje šta drugo no Beogradski sindikat (nije pravi sindikat) i numera „Sistem te laže”.
Ja mislim da je time oboren nekakav rekord u ironiji, ali odstojao sam pošteno ono malo borbe za demokratiju što je bilo. Hajde što ta grupa recitatora generalno vrca od licemerja (jedan advokat i jedan kolumnista „Večernjih novosti”, inter alia, me pozivaju da rušim sistem?), ali što se ljudi koji su decenijama bili funkcioneri ove države, koji su decenijama u njenim institucijama (i za koje su se institucije borili kako su se borili) sada profilišu kao nekakva vansistemska sila koja će da popravi stvari? Jes’. Je l’ toliko teško imati dosledan politički nastup makar pre nego što je iko išta rekao?
Nisam odšetao dok nije bilo gotovo. Bes je i dalje bio jači. Ali, za malo.