Ja imam nešto što se zove ASMR. ASMR je stanje pri kojem, kada izlozeni nekom spoljašnjem stimulusu, imate prijatan, ali ne seksualan osećaj po koži nalik nekoj lepoj, dubljoj jezi. Postoji mnogo različitih okidača za ASMR, od zvuka okretanja stranica ili pucketanja noktiju po drvenoj površini, do glasa koji šapuiće ili cokće dok priča ili koreografisanih, preciznih pokreta – dakle audio-vizuelno je.
U mom slučaju to je kada neko nešto precizno pokazuje ili objašnjava, u kombinaciji sa određenom vrstom glasa ili šapata. Drugim rečima – stjuardese, optičarski ili lekarski pregled, čak i možda šalteruša koja jako pedantno popunjava nešto. Istakao bih, ponovo, da je osećanje potpuno aseksualne prirode; čak me malo i ljuti pretpostavka da postoji bilo kakva seksualna konotacija, i nervira me seksualizacija ljudi koji se ’’bave’’ ASMR om. A da, to postoji – ukucajte ASMR u YouTube i sa nevericom pogledajte klipove ljudi koji simuliraju lekarske preglede ili polako okrecu strane knjige sa 10.010.101.010 pregleda.

Šta koji kurac?
Ok, sada imate postavku – objasnio sam vam šta je, možda ste čak i pogledali koji klip. Ako je vaša reakcija nešto tipa „Jebote, ne mogu da verujem koliko ovih „modernih“ sranja ima. Da li je ljudima stvarno toliko bitno da pripadaju nečemu da moraju da izmišljaju pokrete, osećanja ili fenklubove samo da bi se osećali kao deo kolektiva?’’ – čestitam. Isti ste kao ja.
Moram priznati da bi moji stavovi, koji su veoma blizu ovome što sam upravo napisao, ostali takvi ko zna koliko da nisam otkrio da imam ASMR. Ja sam znao da imam taj osećaj još od detinjstva, ali pošto nisam znao šta je, a niko nije pokazivao niti kazivao da oseća išta slično – ja sam to otpisao kao neku sebi svojstvenu anomaliju.
Kada sam otkrio da postoji čitava benava zajednica ljudi koji kače te klipove, prave skupove i fejsbuk stranice – nisam bio siguran šta da mislim. Sa jedne strane sam bio zadovoljan što konačno postoji ime za to nešto što imam, i što nisam jedini. Sa druge strane, užasno me nervirala da „pokretizacija’’ nečega što je sasvim banalan osećaj. To je kao da neko napravi Udruženje Ljubitelja Češkanja. Veoma brzo sam shvatio da je u pitanju potreba za a) priznanjem stanja i b) osećanjem pripadnosti i eksluziviteta. Prvo podržavam, drugo me neviđeno nervira.
Sada sam izložen istom obliku diskriminacije koju ceo život sam „delim’’ okolo – niko mi ne veruje da taj ASMR postoji, i sve to izgleda glupavo u najmanju ruku. Ruku na srce, teško je ne složiti se sa „kritičarima’’ – ASMR klipovi sa strane izgledaju kao poligon za ribe koje žele da dobiju prglede na Jutjubu, a ljudi koji gledaju ASMR klipove kao mučenici koji se na te ribe lože, ili prosto osobe koje toliko mnogo žele da pripadaju nečemu da su našli najlakši način da to učine.
Postoji samo jedan problem – JA imam ASMR! Dobra strana toga je što me je ova situacija primorala da mnogo otvorenije sagledavam druga „stanja’’ koja sam do juče smatrao izmišljenim, i promenim neka svoja antikvitetna razmišljanja kao što su – aseksualnost: ne postoji, to su ljudi koji imaju traume od seksa. ADD – to su Ameri izmislili da bi rokali lekovima ljude, to je samo lenjost… itd, itd, itd.
Mislim da je vrhunac ironije to što je sarkastično-skeptičan čovek kao ja, koji bi prvi skočio i optužio ASMRovce da izmišljaju stvari osuđen na to da gleda iste te klipove koje prezire zato što ga opuštaju. Potrudio sam se čak da potražim ASMR snimke koji prave ljudi bez ikakvih daljih pobuda osim pravljenja tih snimaka da bi drugim ljudima bilo prijatno; ostale varijante, tj. ljudi koji jure popularnost ili se tripuju da su YouTube zvezde, me do te mere nerviraju da potpuno anuliraju taj prijatan osećaj koji mi ASMR stvara.
Pouka ovog teksta? Nije svako stanje ili bolest koja je novookrivena izmišljena ili proizvod ovog vremena gde se sve pretvara u mini-sektu; ali retko koja nova dijagnoza će, pod uslovom da dovoljno ljudi pate od nje, pobeći ovom sindromu „sektifikacije“.