„Šta je ovo, Miloše?“ pitao je, upirući prstom u deo mehanizma ispred mene. Dodirnuo sam plastičnu površinu.

Nisam očekivao da će me već na prvom času, čim smo seli u izmučenog učilnog juga, instruktor nešto pitati. Na trenutak me je potpuno pomeo.

Ipak, ne bi ovo trebalo da bude teško, rekao sam u sebi. „Volan“, kazao sam naglas.

Instruktor je coknuo i tromo odmahnuo glavom. Izraz lica nije mu se nimalo promenio, ali ja sam osećao kako mu prezir kulja na vodnjikave oči i zapljuskuje me hladnim talasima.

„To se zove točak upravljača.“ Ponor pakla otvorio se poda mnom, a glas instruktorov dopirao je do mene izdaleka, iz zemlje živih i vazduha i sunca dostojnih. „Idemo dalje: šta je ovo?“

Bio sam odlučan da ne dozvolim sebi još jednu blamažu. Napregao sam moždane vijuge dok nisam osetio kako se od muke ispravljaju.

„Aktivator auditornog signala?“

„Sirena, Miloše. To je sirena.“